Su suočavanjem sa globalnom klimatskom krizom, opadanjem biodiverziteta, antropogenim zagađenjem i sve destruktivnijim industrijskim projektima, priznavanje prava Prirode predstavlja jedan od neophodnih mehanizama za angažovanje država i zajednica aktera, privatnih i javnih, ka ekološkoj tranziciji. Tokom poslednjih pedesetak godina, lokalne, nacionalne ili međunarodne inicijative su postepeno napredovale u ovom pravu.
Intervju sa Bernardom Mosséom, naučnim rukovodiocem udruženja NEEDE Mediteran, sa Viktorom Davidom, pravnikom, istraživačem na Institutu za istraživanje razvoja (IRD).
# 1 Prava Prirode: brza istorija
Mediteranski basin je jedno od prostora najviše pogođenih ovom ekološkom krizom. Njegova zaštita zahteva mobilizaciju svih uključenih aktera i pogođenih populacija. Oslanjajući se na svoje iskustvo u Novoj Kaledoniji, gde je učestvovao u usponu prava Prirode koje poštuje i lokalne običaje i francusko pravo, Viktor David, pravnik za zaštitu životne sredine, se zalaže za podizanje mora Mediterana na status pravnog entiteta kako bi ga bolje zaštitio i pravno branio.
On je 2022. godine pokrenuo studiju izvodljivosti o priznavanju Mediterana kao pravne osobe kod Ujedinjenih nacija.
Bernard Mossé: Viktor David, možete li predstaviti i izložiti svoja istraživanja?
Viktor David: Ja sam istraživač na Institutu za istraživanje razvoja (IRD) i član Mediteranskog instituta za biodiverzitet i ekologiju (IMBE CNRS/AMU). Danas sam istraživač u oblasti prava životne sredine i održivog razvoja nakon što sam bio pravnik u administraciji istraživanja, u svom prvom životu. Godine 2010. odlučio sam da promenim zanimanje i započnem doktorsku disertaciju.
Ona se bavila pravom životne sredine u Novoj Kaledoniji gde sam bio na dužnosti. Pitanje je bilo da li pravo životne sredine koje se primenjuje u Kaledoniji odgovara Kaledoncima, a posebno autohtonim stanovnicima, s obzirom na to da je pravo inspirisano francuskim. Ono što me je zanimalo bila je neuzimanje u obzir kulture i svetonazora Kanaka, a generalno i Okeanaca, u pravu životne sredine.
Na taj način sam saznao za pojavu ove dinamike oko prava Prirode.
Ova inicijativa je počela u Latinskoj Americi, posebno u Ekvadoru, koji je, obeležen ekološkim razaranjima naftnog giganta Texaco Chevron, prva zemlja koja je 2008. godine u svoju ustav uvrstila potpuno poštovanje „Prirode“, poznate i kao „Pacha Mama“. Zatim se proširila na Novi Zeland, sa zakonom o pravima koji štiti reku Whanganui, 2017. godine, od njenog izvora do njenog ušća, „sve nedeljivo i živo… uključujući njene fizičke i metafizičke elemente“, u skladu sa životnim principima lokalnih maorskih zajednica.
Ovim novim pristupom „pravu životne sredine“, kako bi se izrazilo prema francuskoj terminologiji, obuhvaćena su mnoga područja. Naravno, pravo zaštite vrsta i živih prostora, ali i pravo koje se odnosi na zagađenja, smetnje, otpad ili invazivne vrste. To takođe uključuje pravila urbanizma u vezi sa zaštitom prirode. Važno je naglasiti da pravo životne sredine ne obuhvata samo Prirodu, već i industrijska, hemijska zagađenja ili pesticide, itd.
Humane zajednice širom planete deo su ovog prava na životnu sredinu, što mu zaista daje međunarodnu dimenziju.
U Francuskoj postoje neki stari istorijski tekstovi, ali se slažemo da je od pre pedesetak godina, odnosno od konferencije u Stokholmu 1972. godine, počela da se pojavljuje ideja ovog prava.
U Francuskoj imamo zakon o životnoj sredini tek od 2000. godine! To nije ni previše staro. Uskoro će proći 25 godina…
U ovom kontekstu se uklapa moj rad koji je uključivao pomoć jednoj od provincija Nove Kaledonije da napiše svoje pravo životne sredine u skladu sa pravom Republike Francuske, ali u okviru manevarskog prostora koji omogućava njen institucionalni status koji dozvoljava podelu suvereniteta i delimičnu autonomiju.
To je bio izazov i njegova složenost…