Dugo, predugo, Mediteran je bio posmatran samo kao svet prošlosti. Mesto po definiciji, za Evropljane, nasleđa antike, grčko-latinskih izvora, koji su prema ovoj priči bili izvor veličine „naše“ civilizacije. Zaboravljajući pri tom Jerusalim i Kordobu, judeo-arapske izvore koji su sastavni deo našeg zajedničkog nasleđa. Došlo je vreme, u XXI veku, da se izađe iz takvog viđenja Mediterana, jednostranog i evrocentričnog.
Izumi nepoznatog zahtevaju
nove oblike.
Arthur Rimbaud
Ova „Mediteran tate“ je pod teretom nasleđa i ostaje zapletena u jedinom antičkom nasleđu. Takva predstava Mediterana je prošlost, više ne treba da postoji, u XXI veku. Potpuno je van vremena i više ne odgovara onome što se trenutno dešava na umetničkim i urbanim scenama savremenog mediteranskog sveta.
Izaći iz prošlosti
Pokušao sam, sredinom 1990-ih, da iznesem hipotezu o kreativnom Mediteranu[1]. Pokušati da promenimo naš pogled i naše predstave o Mediteranu, kako bismo konačno počeli da slušamo druge obale. Izaći iz Euro-Mediterana, te vertikalne, silazne i hegemonističke vizije, projekcije Severa na Jug, kako bismo skicirali drugu figuru, onu Mediterana zamišljenu kao otvoreni krug ka drugom, gde niko više ne tvrdi svoju nadmoć, umetničku i kulturnu. Mediteran na ravnopravnim osnovama[2], na neki način…
Ova hipoteza, iznesena s krhkošću i nadom, se potvrdila. Metamorfoza se dogodila, za nešto više od trideset godina. Mediteran više nije samo u prošlosti, on daje drugo lice budućnosti. Izumi novih oblika su tu, pred našim očima konačno otvorenim, spremnim za ono što dolazi, i više ne samo iz evropskog sveta. Na umetničkom i kulturnom planu, mediteranski svet više nije surov ili isušeni, zarobljen tradicijom, ponavljanjem istog, oblicima iz prošlosti ili orijentalizma. Ova stega, tako teška, s poštovanjem nasleđa ili drugih kanona prošlosti, je doslovno eksplodirala. To ne znači nikako odricanje od tih nasleđa ili jednostavno ukidanje oblika tradicije. Počela je druga priča, iz pokreta, elana, podsticaja koji su omogućili oslobađanje od ovih obaveznih oblika, uzrokovanih prošlošću, ili potrebnom imitacijom, kako bi postojali, onih koji dolaze od Drugog, dominantnog. Sopstvene umetničke putanje su se afirmisale, u obliku kreativne radosti, dozvole da budu potpuno Sebe, ili da pozajmljuju ono što može biti ispravno za potpuno postojanje u svojoj umetničkoj praksi.
O mladosti Mediterana
Već je vreme da se prepozna takav pokret i da se prati, produži, da se pokaže, čuje ili pročita ovaj kreativni Mediteran, koji je tu, u svom punom usponu.
Trijumf života, naspram smrti, rata ili uticaja autoritarnih i diktatorskih vlasti? U izumu ovih novih oblika postoji sigurno izazov, ili odbijanje da se pristane na katastrofu, posebno političku, koja je tu, i dobro je tu. Ostaje da se ne zaboravi jedan centralni podatak: na južnim i istočnim obalama Mediterana, društva su pretežno mlada. Ne mogu više da se zadovoljavaju, ili da se zadovoljavaju samo oblicima prošlosti. Potrebno im je da stvore i ožive, na muzičkom, vizuelnom, plastičnom ili književnom planu savremene umetničke izraze koji rezoniraju s njihovim očekivanjima.
O mladosti Mediterana,[3] rekao bi pisac Gabriel Audisio, saputnik mladog Camusa, u Alžiru 1930-ih. Svakoj generaciji njeni izazovi i borbe. Kao u 1930-im, suočavamo se, s jedne obale na drugu, s porastom nacionalističkog, populističkog i identitetskog talasa. On uzima jedinstvene oblike, prema zemljama, na osnovu istorija i sećanja, političkih i religijskih, u jevrejskim, hrišćanskim i muslimanskim svetovima.
Ove identitetske regresije se žestoko protive, u ime ponovo izmišljene tradicije, ili nostalgijske čistote, ovim kreativnim snagama, koje dolaze iz mediteranskog sveta. One su u leguru, u prelazu oblika i spoj nasleđa, u ukusu raznolikosti, ne u nostalgiji ili folkloru Jednog, povlačenju na „neprevaziđeno“, u ime „bilo je bolje pre“…
Ova borba, jer to jeste borba, je pred nama. Niko ne može predvideti da katastrofa, rat, strah, mržnja pa čak i genocid neće zavladati nama, u mediteranskom svetu, tokom 20-ih i 30-ih godina XXI veka. To je jedan od puteva mogućeg, najgoreg. Ali najgore nikada nije sigurno. „Plamen sveće“, kao što je tako precizno napisao René Char, u vreme otpora i okupacije, inspirisan slikarem Georges de La Tour, ostaje živ.
Obećanje i prilika
Kreativni Mediteran je obećanje i prilika. Nije plod jednostavnog sna ili iluzije. Mnogi umetnici XXI veka, koji dolaze iz mediteranskog sveta, nameću se na međunarodnoj sceni. Oni izražavaju i utelovljuju svu živost ovog sveta, suočenog s ogromnom neprijateljstvom. Ne radi se ni o izgubljenoj stvari, ni o prolaznom modnom fenomenu.
To je talas i elan koji samo traži da pronađe svoje mesto među mestima izlaganja, koncertnim ili filmskim salama, festivalima i drugim savremenim scenama ili sezonama, koje bi bolje razumele ono što dolazi. To je bar ono što pokušavamo da prikažemo i prikažemo, u rubrici „kreativnost“ na sajtu 22-med. 22 zemlje i 11 jezika da podelimo ove nove oblike kreativnog Mediterana…
Tu se otvara barem jedan urednički prostor koji treba podršku, posrednika[4] da bolje otkriju i razumeju ovaj mediteranski svet, u njegovim najsavremenijim izrazima.
Na nama je da ne pristanemo na katastrofu, da se odrekne odricanja i da se ne prepustimo ovom nacionalističkom i identitetskom talasu, koji nije ništa neizbežno.
Kreativni Mediteran je živi izvor za izmišljanje budućnosti, učvršćivanje naših uverenja i inspirisanje naših želja da ostanemo uspravni, poput ovog „Čoveka koji hoda“, skulptora Alberta Đakometija, koji je prošao kroz najgore i koji zadržava tu unutrašnju snagu, duboku i tajnu strast, prožetu čudesnim nepoznatim, koja ga drži uspravnim, spremnim da ponovo uzme svoj elan.
Kao što tako precizno piše savremeni pesnik, Renaud Ego:
jer je ova čestica odbijanja bila
sve što nam je ostalo
Delili smo to i to deljenje je bilo sjaj.
[1] Kreativni Mediteran, ur. Thierry Fabre, izdavačka kuća de l’Aube, 1994
[2] Vidi Romain Bertrand, Istorija na ravnopravnim osnovama, Le Seuil, 2011
[3] Gabriel Audisio, O mladosti Mediterana, Gallimard, 1ra edicija 1935, reeditovana 2002
[4] Gilles Deleuze, Posrednici, u Pregovori (1972-1990), Izdavačka kuća de Minuit, 1990
Thierry Fabre
Osnivač Susreta Averroès, u Marseju.
Pisac, istraživač i kustos izložbi. Vodio je časopis La pensée de midi, kolekciju BLEU kod Actes-Sud i programiranje Mucem-a. Stvorio je program Mediteran na Institutu za napredne studije Aix-Marseille-Universite.
On preuzima uredničku odgovornost.
Fotografija naslovne strane: Plava talas (2016, akrilik na platnu, 160 x 200 cm) Umetničko delo Najije Mehadji predstavljeno na njenoj izložbi Moja prijateljica ruža u MAC VAL