Ко познаје и чита Иву Андрића ? Моћан писац, дошао из бивше Југославије, добитник Нобелове награде за књижевност 1961. године, истражује суптилне границе Балкана и покушава, суочен са свим што нас раздваја, да непрестано поново открије оно што нас повезује… Стил као суптилна уметност приповедања чини Иву Андрића ретким писцем којем је време да се стави на праву позицију која му припада.
Дошао из Босне, Иво Андрић је покушао да проучава светове који се испреплићу, религије које коегзистирају и суочавају се, дуге историје империја, почевши од Османског царства, које су оставиле у овим крајевима слојеве времена, начине живота и становања у свету, који су превише често антагонисти.
Долазак француског царства, наполеонског, до Травника, суоченог са аустроугарским царством, које он описује у својој чувеној Хроници из Травника, док власт Османског царства остаје, сведочи о уметности приповедања која нам открива тајне ових сложених друштава.
Захваљујући перу Иве Андрића, одмах смо унутра, тамо где се тка живот сваког појединца, где ред времена изненада ударају сви ти « страни » који се узнемирују, који имају « планове » да улепшају или трансформишу град, да уздрмају древне, поновљене, ритуализоване начине живота.
Његово ремек-дело - Мост на Дрини - даје нам представу о томе, као мало која књига у историји књижевности. Чини нас свесним удара који је « европска модерност » могла представљати, или оно што се тако замишљало, међу овим друштвима која су живела у ритму у којем тече Дрина, у сасвим другом социјалном времену. С доласком аустроугарске војске, чак и на обале Дрине, један свет се преокреће :
« Било је Чеха, Пољака, Хрвата, Мађара и Немаца.
Чинило се на почетку да су случајно доспели тамо, према каприцима ветра, и да су дошли да живе овде привремено, да би више или мање поделили с нама начин на који се увек живело у овим крајевима, као да су цивилне власти требале да продужавају током одређеног времена окупацију коју је започела војска. Међутим, из месеца у месец, број ових stranaca се повећавао. Оно што је највише изненађивало људе у граду и истовремено их испуњавало чудом и неповерењем, није било толико њихов број колико њихови неразумљиви и бескрајни планови, пренапуњена активност и упорност коју су показивали да би успешно завршили задатке које су предузимали. Ови странци никада нису престајали да раде и нису дозвољавали никоме да узме макар и најмањи одмор; чинило се да су решени да затворе у своју мрежу — невидљиву, али све више перцептивну — закона, наредби и прописа цео живот, људе, животиње и предмете, и да све преместе и трансформишу око себе, како спољашњи изглед града, тако и обичаје и навике људи, од колевке до гроба. Све су то радили смирено и без много разговора, без употребе насиља или провокације, тако да није било чему да се одупремо. Када су се суочавали с неразумевањем или отпором, одмах су се заустављали, консултовали се негде без да их видимо, само су мењали циљ или начин рада, али су ипак успевали да постигну своје циљеве. Мерили су запустеле земље, обележавали дрвеће у шуми, инспектовали места за одмор и канале, испитивали зубе коња и крава, проверавали тежине и мере, распитивали се о болестима од којих је патило становништво, о броју и старости воћака, о расама оваца или живине. (Чинило се да се забављају, толико је оно што су радили изгледало неразумљиво, нереално и неозбиљно у очима људи.) А онда је све што је било учињено с толико пажње и ентузијазма нестајало не зна се где, чинило се да заувек нестаје, без да остави и најмању трагу. Али неколико месеци касније, а често и годину дана после, када се потпуно заборавило на ту ствар, изненада се откривала сврха свих тих активности, наизглед бесмислених и већ заборављених: одговорни за четврти су били позвани у палату и обавештени о новој наредби о сечи шума, борби против тифуса, трговини воћем и колачима, или о обавезним сертификатима за стоку. И тако, сваког дана нова наредба. И с сваком наредбом, човек као појединац добијао је све више ограничења и обавеза, док се колективни живот становника града и села развијао структурирано и организовано.
Али у кућама, код Срба као и код муслимана, ништа се није мењало. Живело се, радило, забављало на старински начин. Месили су хлеб...
...у кориту, пржили кафу у камину, парили веш у коритима и прали у «перу» која је ронила и пукла руке жена; ткао се и везао на бубњевима и ткалачким разбојима. Остајали су верни старим обичајима током славе, празника и венчања, док су веома ретко, у шапату, као нешто невероватно и далекое, помињали нове навике које су увели странци. Укратко, радили су и живели као што су увек радили и као што би радили у већини кућа петнаест или двадесет година после почетка окупације. »
Иво Андрић је вечити писац. Чита се и чита без престанка да би се открио и боље разумео овај свет, његов свет, чији је епицентар била Босна, тамо где су се суочили «Велика игра» империја. Тамо где ипак остају пролази, мостови који нас повезују, суочени са толико моћи које се упорно труде да подигну зидове.
У светлу постфасу на француском издању Моста на Дрини, Предраг Матвејевић истиче колико «Андрић личи на мудраца с Истока који се не брине много о грађењу, већ само жели да пренесе своју мудрост». Иво Андрић, или уметност приповедања и причања.
И за даље:
Мост на Дрини, преведен из српскохрватског од Паскал Делпеш, издање Белфонда, 1994
Хроника из Травника, иста преводитељка, Змија с перјем, 2011
Проклета двориште, иста преводитељка, Издања Црно на белом, 2025
Фото на насловној страни: Статуја Иве Андрића испред музеја који је посвећен њему у Београду ©Алекс333е
Тхиерри Фабре
Оснивач Авероесовог састанка у Марсеју.
Писац, истраживач и кустос изложби. Управљао је часописом Ла пенсее де миди, колекцијом БЛЕУ у Ацтес-Суд и програмом Муцем. Креирао је Медитерански програм на Институту за напредне студије на Универзитету Екс-Марсеј.
Он преузима уређивачку одговорност.