Djordje je stari prijatelj, originalna i jedinstvena figura, koji je rado putovao van Balkana, posebno u Kanadu, gde je živeo. Jednog dana se zaljubio u istoriju svog kraja, Krajine, teritorije na rubu koju je želeo da otkrije i razume. Priča nam...
Kupio sam svoj prvi detektor metala 2020. godine, priča mi Djordje, Vanquish 440 od Minelaba, australijske marke, na samom početku Covid-a. Bio sam ovde sam u Karinu, bez prava da idem bilo gde dalje od deset kilometara, morao sam se nečim zabaviti. Djordje potiče iz Žegara, srpskog sela u Hrvatskoj u podnožju Velebita, ovog planinskog lanca uz obalu Jadranskog mora, gde su na početku XVI veka bili smešteni vojnici Vlašići, Slaveni ili Mađari bežeći od osmanskih invazija, odbijajući da se preobrate, kako bi čuvali granicu Austro-Ugarske u zamenu za zemlju i oslobađanje od poreza. To je slučaj sa porodicom njegove majke, rođene Komazec, koja je došla iz Hercegovine i naselila se na ovoj granici sa Bosnom, u ovoj oblasti zvanoj Krajina, ovaj "konfin" vojni, kraj što znači kraj, kako bi branili Carstvo od napada Akindžija, tih irregularnih konjičkih trupa Osmanskog Carstva koje su se bavile pljačkom.
Kažu da je ovu zemlju osvajala Osmanlije, ali to nije sasvim tačno. Većinom su je zapravo osvajali Bošnjaci s druge strane planine, koji su se odlučili da pređu na islam kako bi ostali na svojim zemljama.
Ovdje, blizu manastira Krupa, otkrio sam svoj prvi rimski novčić. Na jednoj strani bio je prikazan profil Apolona, a na drugoj kola vučena od četiri konja. Kada sam ga uzeo u ruke, moj mozak je počeo da zamišlja konjanika, video sam ga kao da sam tamo. Nakon toga, to je nastavilo da mi daje taj efekat: na svaki antički predmet moj um se zabavlja da rekreira trenutke prošlosti, izmišlja scene.
Od 0 do 5 godina, Djordje je odrastao u selu Krupa, kod svojih baka i deka, dok su njegovi roditelji završavali izgradnju kuće u Žegaru gde ide u školu s drugim Srbima svog uzrasta, o čemu nije imao svesti, odgajan kao dobar Jugoslaven. Ali 1991. godine, u petnaestoj godini, rat je proglašen i umesto Zadra, velikog grada regiona, njegovi roditelji ga šalju da studira u Knin, glavni grad onoga što će do 1995. godine biti Srpska Krajina, autonomna teritorija koja se opirala hrvatskoj vojsci Tudjmana, i tu otkriva svoje etničke korene:
Imala je svečanu završnicu godine i pošto sam bio u pozorišnoj sekciji svog koledža, dali su mi grb Srbije da ga nosim. Odjednom su svi počeli da viču, da zvižde, da mi aplaudiraju. Kako mi se taj uspeh činilo malo zasluženim, kada sam se vratio kući ispričao sam roditeljima scenu i objasnili su mi da je to zato što smo Srbi da je publika toliko cenila moj nastup. Tada sam ih pitao kakva je razlika biti Srbin, i prvi put su odvojili vreme da mi objasne da naša pravoslavna religija nije baš kao ona katolička Hrvata, da nemamo iste korene... Ali ja nisam slušao više, bio sam samo veoma razočaran, želeo sam da publika voli mene zbog mene, ne zato što sam Srbin.
U narednim godinama, borbe se približavaju Žegaru, i Djordje otkriva da mu stanovnici hrvatskih sela kroz koja prolaze autom viču uvrede. Njegovi roditelji vode njega i sestru da provedu leto 1991. u Novom Sadu, drugom gradu Srbije, gde će kasnije studirati, vraćajući se u Krajinu samo leti i na raspust. Njegova majka, koja je medicinska sestra, i njegov otac, vozač, ostaju da podrže ratni napor. Ali leta 1995. godine pokrenuta je Oluja akcija, Operacija Oluja etničkog čišćenja regiona od strane hrvatske vojske.
4. avgusta u ponoć, jedan vojnik dolazi da nam kaže da moramo da pobegnemo. Naš auto je bio minijaturan, jugoslovenska verzija Fiča Fiata 500, i morali smo da naguramo ceo naš život unutra, to jest fotografije i hranu da izdržimo put koji će trajati tri dana za 650 kilometara. Ukupno nas je 250.000 pobeglo, a 80% kuća u našem gradu je spaljeno.
Nakon toga, ostaje nekoliko godina u Novom Sadu, završava studije elektrotehnike, a zatim napušta Srbiju neposredno pre bombardovanja NATO-a u proleće 1999. godine, vezano za invaziju na Kosovo, provodi godinu i po u Francuskoj gde se upoznajemo, povremeno se ponovo naseljava u Hrvatskoj u Krupi, u kući od ramova zemlje pored kuće svojih baka i deka, bez vode i struje, zatim nalazi posao u Vukovaru za nevladinu organizaciju, na krajnjem istoku Hrvatske, čiji je grad uništen 1991. godine od strane srpske vojske, upoznaje Catherine i izgnan je u Kanadu, radi kao električar na naftnim platformama, tri godine u Calgary-u, devet godina u Edmonton-u, zarađujući novac u hladnoći da bi obnovio kuću svojih roditelja.
Nakon šesnaest godina ovog ekstremnog života na Velikom Severu, Djordje se ponovo naseljava u Hrvatskoj i pošto je kuća u Žegaru još uvek u izgradnji, smešta svoje nekoliko kofera u kuću za odmor u Karinu, nekadašnjem mestu za odmor koje je pre bilo potpuno srpsko, koje su posle etničkog čišćenja preuzele skromne hrvatske porodice. Zvanično danas živi 10% Srba, 50 glasača na populaciju od 700.
Moji roditelji su uspeli da pregovaraju s hrvatskom porodicom koja je zauzimala kuću i da je povrate. Imali smo sreće, nije bila mnogo tražena. Sada je to moja baza kada ne radim u inostranstvu na gradilištima. Sa komšijama, koji su svi Hrvati, nema nikakvih problema, dobro se slažemo. Leta iznajmljujem kuću na Airbnb-u i idem da živim u Žegar s roditeljima, sada kada je kuća obnovljena.
Kada sam kupio ovaj detektor metala 2020. godine, bilo je to bez da znam zašto. Našao sam se ovde sam i više nije bilo nikoga da se seti. Sada ne želim više da prodajem ono što pronađem u ovoj zemlji. Nude mi visoke cene, ali prvo je to ilegalno, a osim toga, to je pogrešno, jer kroz ove antičke artefakte preživljava cela jedna priča koja pripada svima nama, bilo da smo Jugosloveni, Grci, Osmanlije. I ta priča me pomiruje s ovom zemljom, omogućava mi da se osećam živim danas. Bio sam progonjen, ali sam se vratio i ponovo naselio Krajinu Rimljanima, Mađarima, Vlašićima, tako sam ponovo stao na noge, ne shvatajući isprva, kako sam se ponovo naselio kod kuće.
François Beaune je pisac, danas živi u Marseju. Imao je mnoge putovanja po Mediteranu da prikupi ceo niz "Pravih priča", od kojih je deo objavljen u "Mesec u bunaru", (izdavačka kuća Verticales, 2013, i u Folio Gallimard, 2017). Nedavno je objavio svoj poslednji roman "Dubina vode", kod izdavačke kuće Albin Michel, u januaru 2025, pod zajedničkim pseudonimom sa junakinjom Jessicom Martin.
Fotografija sa naslovne strane: Rijeka Krupa u Krajini © Biljana Jovanovic - Pixabay