U blizini Istanbula, Manastir Svetog Đorđa (Aya Yorgi) danas je jedno od najvažnijih zajedničkih svetili u mediteranskom svetu. Na dan svetitelja, svakog 23. aprila, desetine hiljada muslimana dolaze na ovo grčko pravoslavno mesto. Ovaj članak je deo serije posvećene izložbi Deljena sveta mesta koja će biti otvorena u Vili Medici narednog oktobra.
Ujutro 23. aprila, nekoliko desetina hiljada hodočasnika ukrcava se u Istanbul kako bi stigli na ostrvo Büyükada, u arhipelagu Princes (Prinkipo na grčkom), na čijem vrhu se nalazi grčki pravoslavni manastir. Izgrađen u X veku, ovo svetilište čuva čudotvornu ikonu Svetog Đorđa, jednog od najpoštovanijih svetaca na Bliskom Istoku. Međutim, izvanredna karakteristika ovog hodočašća, tog dana, je to što je velika većina posetilaca muslimana. Kako objasniti ovaj fenomen? Šta ih privlači na hrišćansko mesto?
Mali turistički port je pun. Brodovi pristaju neprekidno, a putnici preplavljuju obale i ulice. Većina su žene i deca. 23. april je takođe državni praznik (praznik dece i nacionalnog suvereniteta), što olakšava ovakve izlete na ostrvo. Motorna vozila su zabranjena, pa se pešači put do manastira koji prolazi pored raskošnih vila, od kojih je jedna mogla poslužiti kao kuća za nadzor Lavu Trockom od 1929. godine. Već od vremena Bizanta, prognani prinčevi su ovde bili u egzilu, a danas je to omiljeno mesto bogate buržoazije iz Istanbula.
Šareni konci i tihe želje
Na sat vremena odatle, privremeno tržište se širi na Trgu Unije, ispunjeno štandovima raznih vrsta, uličnim prodavcima i kočijama. Na jednom štandu se mogu naći pomešani hrišćanski (komboloï) ili muslimanski (tespih) brojanice, plave perle protiv zlog oka (nazar boncuğu), zastave sa likom Svetog Đorđa, Marije, Alija (zeta proroka Muhameda) ili Fatime (njegove ćerke)… S leve strane, čovek prodaje sveće raznih boja za zdravlje, brak, posao ili materinstvo. S desne strane, niz zlatnih amajlija ima precizne funkcije: kuća za postati vlasnik, ključ za prosperitet, srce za ljubav… Hodočasnici se tako snabdevaju svojim votivnim rekvizitima za ostatak posete (ziyaret). Mnoge žene su kupile kolutove konca za jedinstveni ritual: vezuju ovaj konac za grm na početku zemljanog puta i tiho ga odmotavaju ponavljajući svoju želju u sebi. Postepeno, staza postaje prekrivena hiljadama šarenih konaca, svaki od njih materijalizuje intimnu i anonimnu želju, bez obzira na religiju. Jedna muslimanka čak kaže: „Doći ovde je kao slušati sebe, a to što ne govorimo, omogućava da čujemo ono što imamo u sebi. Mislim da ljudima trebaju ovakve stvari da se suoče sa sobom.”
Na vratima manastira, mora se čekati više od sat vremena pre nego što se uđe u crkvu koja deluje skučenije u poređenju sa masom koja slobodno cirkuliše, ne prateći bizantsku službu koju obavljaju grčki monasi. Muslimanke više vole da se mole na svoj način, često sa dlanovima okrenutim ka nebu. Druge ostavljaju želje (dilek) svuda unaokolo. Hrišćanke ljube ikonu Aya Yorgi. Ponašanje pomaže da se razazna ko je koje religije, ali to nije tako očigledno, jer se po mimetizmu imituju gestovi suseda, nadajući se da će to uspeti. Gorivo ove uzbudljive ritualnosti je ritualna efikasnost: dolazi se u manastir nakon što se čulo o njemu i nadajući se da će biti uslišani. Jer bi čuda trebalo da budu brojna, a usmena predaja čini ostalo.
Sveti prostor iznad religija
Monasi, koji žive odvojeni od sveta ostatak vremena, su tog dana preopterećeni, ali to prihvataju sa filozofijom. Brat Ezekiel komentariše: „Na dan Svetog Đorđa, u proseku ima 70.000 ljudi u jednom danu. To je zaista poseban dan, to prevazilazi maštu!”, dodajući: „Većina ljudi koji dolaze ovde nisu hrišćani. Palili su sveće i kada se nađu u crkvi, nisu planirali da dođu da se mole, ali izgovaraju molitve ili želje. (…) Sigurno znaju kuda idu, da je to hrišćanska crkva i da je to Božija kuća. Mnogi takođe znaju da je to crkva Svetog Đorđa.” Međutim, značaj svetitelja nije presudan. Muslimani mu ne ukazuju posebnu kult, jer je prema njima svetost mesta ta koja je najvažnija. Ili bi možda trebalo reći „muslimanke”, jer one čine ogromnu većinu. Ovde nema ničega specifičnog. To je takođe slučaj sa drugim zajedničkim svetilištima u Mediteranu: bila ona posvećena Devici ili Svetom Anti, žene su prve protagonistkinje. Ne ustručavaju se da idu da se mole na mestu Drugog i to se delimično može objasniti time što ne moraju da trpe istu društvenu i mušku kontrolu u ovim drugim mestima, ovim „kozmopolitskim krošnjama”, prema izrazu antropologa Elijaha Andersona, koji to označava kao utočišta u srcu velikih gradova. To potvrđuje jedna muslimanka koja dolazi svake godine: „To je Božija kuća. Džamija, crkva, to ne menja ništa. Zahvaljujući sinergiji prisutnoj ovde, bez korišćenja bilo kakvog posrednika, direktno šaljemo naše najdublje želje i snove u univerzum. Sve moje želje su se ostvarile!”
Na izlazu iz crkve, ljudi tiho i sa osmehom dele komade šećera. Uslišani tokom prethodnih izdanja, dolaze da se zahvale deleći ove darove. Nekoliko stepenica niže, dvorište manastira je posuto hiljadama ovih belih kockica koje su namerno ostavljene – a ne bačene – od strane anonimnih ruku. Naime, uz pomoć mimetizma, gotovo svi hodočasnici „crtaju” predmet svojih želja (oblike kuća, automobila, beba…) sa ovim slatkišima, kamenčićima i drugim grančicama. Prostor brzo postaje zasićen znacima i votivnim izrazima koji se karakterišu kako jakom heterogenosti, tako i bujnom kreativnošću. Sva okolina manastira je transformisana. Mnogi drveći se savijaju pod šarenim koncima, amajlijama i votivnim porukama. U aprilu 2022. godine, u post-Covid 19 kontekstu, jedno drvo je čak bilo prekriveno zaštitnim maskama, jer ljudi vise ono što imaju sa sobom (maramice, papire, konce od pamuka…).
Ovo hodočašće je tako obeleženo pečatom dvostruke heterogenosti: votivne, s jedne strane, plod brojnih improvizacija i brakonjerskih aktivnosti koje zanimaju antropologe. Konfesionalne, s druge strane, pošto magnetizam mesta privlači kako grčke pravoslavce, katolike, Armene, muslimane… Takođe bismo mogli pomenuti evanđeoske protestante i čak sećanje na Jevreje koji su diskretno posećivali manastir. Ovaj fenomen je daleki naslednik međureligijskog mozaika Osmanskog Carstva, uprkos tendenciji ka političko-religijskoj uniformizaciji koja je prisutna u Turskoj. Ova okupljanja nikada nisu otkazivana (osim 2020. godine zbog pandemije), uprkos rizicima od terorističkih napada tokom 2010-ih. Ove godine će se ponovo održati, dok je Istanbul pozornica ogromnih političkih protesta.
Manoël Pénicaud je antropolog na CNRS-u i član Centra Jacques Berque u Rabatu. Njegovi radovi se bave antropologijom hodočašća, zajedničkih svetilišta i međureligijskim odnosima u mediteranskom svetu[1]
[1] Kao dopuna, pogledajte kratki film Muslims at the St. George Monastery, sa titlovima na engleskom jeziku i slobodnim pristupom. Postoje verzije sa titlovima na francuskom, grčkom i turskom.
Foto naslovna: Šareni tron konaca votiva © Manoël Pénicaud