Кратак тренутак вечности

У фебруару 2012. упознао сам Абдеслама Абделхака захваљујући заједничком пријатељу. Бивши новинар, повео ме је тог јутра на моје прво путовање кроз Оран, некада најевропскији град Алжира, са посебно великом шпанском заједницом, која је испражњена након независности. За ручком ми прича следећу причу:

Једног дана у септембру 2006. примили смо групу од осамдесет ноир пиеда, углавном из Сајде, 170 км југоисточно од Орана, малог града на почетку Високе висоравни, који су одлучили да посете места своје младости. Туристи у Алжиру, онда ! Прошло је много времена откако га нисмо видели!

Група стиже на аеродром Ес Сенија око петнаест сати. Саобраћамо са аутобусом од двадесетак људи, са четири водича, а чим се смести, крећемо према Сајди где их чекају.

Током путовања, које траје нешто више од 3 сата, атмосфера је напета, напустили су земљу пре педесет година, у драматичним условима, после рата који је трајао седам година, а враћају се после дугог периода тероризма, деведесетих година, црне деценије. Медији су добро обавили свој посао на другој страни Медитерана и страхују да ће бити жртве напада. Да не спомињемо Бенедикта КСВИ, који је управо изабран за папу, и који је давао изјаве о насиљу у исламу. Муслиманска улица је почела да се побуни, чак је било и протеста у Египту, а наравно наши алжирски интегралисти су користили талас за распиривање мржње.

Ипак, стижемо у Саиду, и на крају све прође како треба, у хотелу их чека пријемна комисија, међу којима су и стари Саиди који долазе да их поздраве. Неки се поново срећу са пријатељима и познаницима. Од првог дана имамо десет муслимана који су стално у групи, прате пиед ноир у шопинг путовањима, позивају их код куће на кус-кус и прате све наше активности.

Шетамо по овом свежем месту и у једном тренутку паузе мала група од петнаестак људи се одваја и пење на другу страну понора. Групу предводи госпођа коју нико раније није приметио. У групи има оних који се истичу и оних који дискрецију сматрају начином живота, који су у задњем делу аутобуса, који пролазе непримећени. Она је припадала тој категорији.

Пени се уз падину, застаје, окреће се и говори. У том тренутку постаје примећена. Она има глас који се може чути и стотине људи који су тамо је одлично чују, посебно зато што развија говор који нас је дубоко дирнуо.

Ево, каже, нисам са Сајде и први пут сам у Алжиру. Али мој муж, он је био из Саиде. Био је Јевреј и такође поштар, што му је омогућило да пређе све заједнице, хришћанске, јеврејске, муслиманске, и свуда је имао пријатеље, јер је био весео дечак. Ако сам данас овде, то је зато што ми је Едмонд, мој муж, на самрти обећао да ћу доћи и расути његов пепео овде.

У рукама држи урну. Шокирани смо, има чак и жена које имају сузе у очима. Она наставља : Ово није дан туге, напротив, јер је Едмонд био весео дечак, волео би да се то догоди у радости, поготово што ће данас имати среће да се врати у родни крај.

Она отвара урну и у овој групи од осамдесет људи, њих двадесетак је јеврејске вере, и почињу да певају мелодију, али само мелодију без речи. То је Кадиш, молитва за мртве. Ова мелодија прати даму док не заврши са посипањем пепела.

Када заврши, креће низ стрмину и у том тренутку се диже три, четири, десет, па врло брзо педесетак гласова. То су хришћани из групе, који почињу да певају. Певуше мелодију. Касније сам сазнао да је то била химна радости, али само мелодија без речи, све док није стигао до дна понора и придружио се групи.

У том тренутку између нас прође мали делић вечности тишине. Сви смо отупели. А онда нас један од старих муслимана, који је увек био са нама, зове и каже нам: шта је са нама, браћо, ми муслимани, зар више не знамо да сахрањујемо своје мртве? Идемо Фетиах ! И сви смо рецитовали прву суру Кур'ана у част мужа те госпође.

Франсоа Беауне је писац, тренутно живи у Марсеју. Направио је бројна путовања по Медитерану како би прикупио читав низ „Истинитових прича“, од којих је део објављен у „Месец у бунару“, (Издавачка кућа Вертикалес, 2013, и у Фолио Галимарду, 2017). Управо је објавио свој последњи роман „Дубина воде”, издавачке куће Албин Мишел, јануара 2025. године, под заједничким псеудонимом са хероином Џесиком Мартин.