Глобално загревање дестабилизује циклус воде и људска активност повећава недостатак слатке воде. Тензије за контролу и апропријацију овог виталног ресурса се повећавају. Као што је био случај са нафтом у 20. веку, вода постаје извор конфликата. Да ли можемо наћи у прошлости, посебно у регијама са културом река, уређаје који омогућавају решавање тензија између различитих учесника?
Tema se obrađuje u okviru tri tribine u dijalogu između naučnika Karla Matijasa Vancena i Bernara Mosea**
Секвенца 3 – Еколошка криза нас приморава да изградимо нову етику
Бернар Мосе: Често кажеш да не само треба променити понашања, усpostавити сарадничке механизме, посебно око зонa одговорности, итд., већ да би све то требало бити подржано новом етиком. Чак си у нашим разменама написао „нову (стару) етику“. Да ли би могао да почнеш да намећеш очртавање ове нове етике или повратак на стару етику?
Karl Matthias Wantzen: U starim kulturama, na primer keltskim kulturama, priroda je smatrana partnerom. Međutim, treba takođe reći da Kelti nisu bili sposobni da vladaju prirodom na isti način kao što to može savremeni čovek. Ne želim da se vraćam na određene kulturne elemente, da ih revidiram, posebno u vezi sa poštovanjem prema prirodi, ali takođe je potrebno razviti novu etiku zasnovanu kako na našoj nauci, tako i na našoj svesti o veoma jakom uticaju koji imamo na prirodu: posebno uključiti budućnost u donošenje odluka.
Humanizam nam je doneo idealizaciju ljudskog bića, kako bismo bolje živeli. Međutim, čineći to, svojom trkom napred, stvorili smo situaciju u kojoj se odvajamo od budućnosti. Po mom mišljenju, treba proširiti ljubav koju ljudi imaju jedni prema drugima na ljubav prema prirodi. Moram raditi na dobrobiti svog "bliznjeg", ali taj bliznji ne bi trebalo da bude samo ljudsko biće već i priroda, verujem. To je ono ka čemu treba težiti: imati saosećanje prema prirodi, biti proaktivan prema njoj, znajući da je ona naš otac, naša majka, koja nas podržava.
Зато заиста треба да се инспиришемо, барем делом, од старих култура које су систематски потиснуте, посебно на Западу, са, рекао би, картезијанском идеологијом, односно механизацијом и рационализацијом природних процеса, науке и технике у подршци, занемарујући емотивне и духовне аспекте човека. Можемо их наћи без падања у ту носталгију за старим светим духовностима.
BM : Ako te razumem, nije nužno vratiti se drevnoj duhovnosti, hipotezi Gaje, koju je razvio klimatolog Lovelock sedamdesetih godina prošlog veka, ili arhaičnoj Pacha Mami iz Anda, Majci Zemlji, upisanoj u Ustav Ekvadora 2008. godine. Ta nova etika koju zagovaraš može se sažeti ovom rečenicom koju je u našem prvom razgovoru iznela tvoja sunarodnica i filozof, Vanessa Weihgold: moramo znati šta nam Zemlja daje i šta treba da joj vratimo. Da li se slažeš sa ovim stavom?
KMW : Da, za mene, kao ekologa, poznato je kako funkcionišu ekosistemi, znam da su interakcije između različitih elemenata ekosistema veoma kompleksne. Međutim, uz mehanizme povratne sprege, ipak mogu da ih procenim i bolje razumem. Za mene je to vežba bez religioznosti ili čak spiritualizma. Moram da razumem koji polugu mogu da pokrenem da bih postigao određeni efekat. Koje su tabu teme? Naučne? Ako dirneš drveće na vrhovima sliva, možeš pokrenuti katastrofu, lavinu, sušu, poplavu. I moramo integrisati to znanje u ovu novu etiku. Potrebna nam je etika zasnovana na našem razumevanju prirode, i veoma smo daleko. Pravi problem je delovati u skladu sa našim saznanjima. Mi možemo sasvim dobro da sintetišemo naučne podatke s jedne strane i učenja starih s druge. To je bio jedan od najvažnijih rezultata knjige koju sam uređivao o kulturi reka: slušati pesmu ribara na reci Senegal, znači praktično razumeti dugoročno kvalitet životne sredine reke, njen hidrološki sistem, itd. Ritam prirode je tu zapisan ne samo u hidrografskim podacima, već i u tekstu pesme. Tada više nema suprotstavljanja između tradicije i moderne nauke: to veoma dobro funkcioniše zajedno.
BM : Ono što opisuješ je uzbudljivo ne samo za razumevanje kako izgraditi novu etiku već i kako ponovo uspostaviti poverenje u naučno znanje.
Ili drugim rečima, koja je odgovornost naučnika u promovisanju nove etike?
KMW : Istraživači treba da unaprede svoju sposobnost komunikacije. Novi master koji trenutno kreiram će uključiti najmanje 25% mekih veština, sposobnosti komunikacije između članova tima, na interdisciplinarni način, između istraživača, ali i na transdisciplinarni način, tj. sa akterima na terenu, kako bismo bolje razumeli igru aktera.
Analizirao sam biosferu Dordođe i prirodni rezervat na Loari, radio sa populacijama na drugim rečnim lokacijama širom sveta, i uvek je isto: prvo morate izgraditi poverenje. Ljudi me neće pratiti samo čitajući publikaciju na engleskom jeziku koja opisuje kompleksnost pretnji koje ih očekuju, već pre svega pružanjem pozitivnih primera. Imamo mnogo primera neuspeha gde dobre mere zasnovane na nauci nisu uopšte prihvaćene od strane populacije. Ljudi nisu bili spremni da žrtvuju svoj komfor za projekat čiji smisao nisu razumeli. Na primer, ribari koji se nisu složili sa napuštanjem brane u korist reke koja bi ipak obezbedila trajnost ribolova u decenijama koje dolaze. Komunikacija je veoma važna i rekao bih da istraživači treba da budu bolji u tom polju. S druge strane, populacija treba da bude sposobna da traži informacije za bolji kvalitet života. Potrebno je organizovati mehanizme koji omogućavaju uzajamnu saradnju, sa projektima koje zajedno razvijaju različite zainteresovane strane: mi to nazivamo "živućim laboratorijama", gde možemo pokazati operativne pozitivne primere, a zatim ih preneti i komunicirati od jedne populacije do druge. Na primer, grad koji je sproveo uspešan projekat može komunicirati sa drugim gradovima šta je funkcionisalo dobro, koje su prepreke i kako ih prevazići... To je ono što radim u svim svojim projektima. Potrošili smo mnogo vremena ponavljajući istraživanja o istim problemima. Ljudi moraju da uče, i da nauče kako da prenose i razmenjuju znanje.
Za ceo mediteranski region, bolja razmena dobrih praksi je od suštinskog značaja, kao i između Mediterana i ljudi koji žive na severu. To je veoma važno.
Suočeni sa ekološkom krizom, nova etika koju treba izgraditi, zasnovana na naučnim saznanjima, jeste etika međusobnog razumevanja i saradnje.
Биографија
Karl Matthias Wantzen je studirao biologiju na Univerzitetu u Konstanci, doktorirao je na temi brazilskih voda na Institutu Max Planck i stekao je habilitaciju istraživanja na temu "Biodiverzitet i zaštita prirode velikih reka". Tokom 8 godina vodio je projekat međunarodne saradnje o Pantanalu u Brazilu, ogromnoj poplavnoj ravni reke Paragvaj.
Od 2010. godine, on je profesor na francuskim univerzitetima, prvo u Turu, od 2023. u Strazburu. Pored UNESCO katedre "Reke i nasleđe", takođe vodi interdisciplinarnu katedru "Voda i održivost" za partnerski univerzitetski trinacionalni program "EUCOR- The European Campus".
Više informacija na https://ites.unistra.fr/recherche/equipes/bise/karl-matthias-wantzen, https://www.unesco-chair-river-culture.eu/
Bernard Mossé je istoričar, odgovoran za Istraživanje, Obrazovanje, Formiranje udruženja NEEDE Mediteran.
Član Naučnog saveta Fondacije Kamp de Mil - Secanje i Obrazovanje, za koju je bio naučni rukovodilac i koordinator UNESCO Katedre "Obrazovanje za građanstvo, nauke o čoveku i konvergencija sećanja" (Univerzitet Aix-Marseille / Kamp de Mil).