Dugo sam zamišljao Mediteran na osnovu gotove slike. Delovao je kao „prirodan“ za Francuza ili Evropljana: Evropa, na severu, je iznad, a druga obala, afrička i arapska, na jugu, je ispod. Ali ova predstava, veoma široko rasprostranjena i dominantna, nije ništa drugo do pogodnost, predugo neispitivana. Geograf Andaluzije, Al Idrissi, koji je radio za kralja Rogera II Normanskog, na Siciliji, predstavljao je Mediteran sasvim drugačije: Afrika je iznad, a Evropa ispod.
Kada sam prvi put video ovu mapu Al Idrissija i otkrio ovaj drugi rt, bio sam kao izgubljen, nisam imao više nikakvih orijentira da se lociram u ovom morju između kopna koje čini Mediteran.
Već je vreme da naučimo da pomerimo naš pogled, da variramo naše perspektive, koje se smatraju „geografskim“, i da prepoznamo mentalne karte koje su odštampane u našim glavama. One oblikuju pogled koji imamo na svet.
Tako se javlja živopisan iznenađenje kada se doživi drugi Mediteran, paralelan, silazni ili longitudinalni, kroz ovaj dugi morski prst od 800 km koji oblikuje Jadransko more. Tada se pojavljuje druga perspektiva, dok se krećemo, u onome što se tiče mediteranskog sveta, ali ne samo toga.
Predrag Matvejevitch, poznati autor Bréviaire méditerranéen, nas je upozorio: „Atlantik ili Pacifik su mora udaljenosti, Mediteran je more susedstva, Jadransko more intimnosti.“
Ova intimnost je očigledna kada se trasira ruta od Rijeke, u Hrvatskoj, do Sarande, u Albaniji. Postoji kao očiglednost, koja dolazi iz dalekih istorijskih vremena, zajedničkih slojeva, isprepletenih, gde se vezuju rivalstva carstava, kroz moć Serenisime, Republike Venecije koja je proširila svoj uticaj na čitavo ovo more, koje je postalo u velikoj meri venecijansko, naspram moći Velikog Turskog, Osmanskog Carstva koje se odlučno suprotstavilo i stvorilo višestruke sukobe između ovih rivalnih sila, jedne hrišćanske, druge muslimanske.
Ova paralelna Mediteran takođe je prožeta brojnim arhitektonskim tragovima, tvrđavama i citadelama, koje svedoče o granicama, tokovima i povratcima populacija, kroz žestoke borbe koje su oblikovale dugu istoriju ovog sveta, istovremeno fragmentiranog i duboko povezanog.
Karakteristike intimnosti između ovih gradova mediteranske Jadranske obale su očigledne: verande i listovi vinove loze, terase i masline, kafa a la turca i espreso na italijanski način, snažan vetar, bora, koji trese ostrva kao i poluostrva koja se izdižu u more i podseća nas na vulkanski univerzum i brojne potrese koji karakterišu ovu regiju sveta, gde se tektonske ploče Evroazijska i Afrička sudaraju, u dubinama.
Intimnost svedoči o ovim sudarima, o ovim višestrukim trenjima koja stvaraju istovremeno pravu bliskost, u načinima života, i živu osećaj udaljenosti, u potražnjama za pripadnošću. Krst i polumesec koegzistiraju, i ne koegzistiraju, prema periodima istorije, igrama granica i rivalstvima carstava. Kakvo je stanje danas?
Obilaženje kroz fikciju nas uvodi, još bolje, među kule i zavoje ovog paralelnog Mediterana. U malom jadranskom ostrvu Ante Tomić[1] razvija svoju priču ili svoj ukusni narativ „Deca svete Margerite“. Policijski komesar, pomalo lud i ne baš savesan, odlučuje da svoju zatvor pretvori u sobe za goste. Pokušava da iskoristi veliku narodnu proslavu ostrva, Svetu Margeritu, prodajući kebabe, ovde nazvane čevapčiči, koje ne zna baš dobro da pripremi.
Međutim, njegov zatvorenik, Selim, sirijski izbeglica koji je dospeo na ostrvo, čija je to porodična specijalnost, nudi mu da ih pripremi. To je pravi festival, jubilantan, koji se najavljuje, gde kuvanje ponovo povezuje zakopane veze, gde se mešaju granice između jednih i drugih. „Hiljadama godina pre nego što su se naši hrvatski preci naselili na ovim zemljama, dragi moji, ovde su se jeli čevapčiči. Eto šta je autentičnost mediteranska. (…) Narodi i njihove religije su se žestoko sukobljavali na ovim zemljama, ali mnogo češće su se mešali, sarađivali, razmenjivali pesme, priče i recepte za jagnjetinu na ražnju, ovčiji sir, punjeni kupus, rižoto sa sipom i čevapčiči.
Ukratko, sve je isto tako autentično i neautentično u našem mediteranskom svetu. Sve je isto tako istinito i isto tako lažno.“ Kako bolje reći od ove priče, pravog apologa gde se na kraju rasplamsava iznenada strast između Silvije, bujne devojke policajca, i lepog Selima koji je vodi do Marseja… gde su imali veoma lepu decu!
Nastaviće se…
Thierry Fabre
Osnivač Susreta Averroès, u Marseju.
Pisac, istraživač i komesar izložbi. Vodio je časopis La pensée de midi, kolekciju BLEU kod Actes-Sud i program Mucem. Stvorio je program Mediteran na Institutu za napredne studije u Aix-Marseille-Université.
On je zadužen za uredničku odgovornost 22-med.