Stvarnost Krfa, danas, je da bude ostrvo koje je preplavljeno, da ne kažem okupirano, masovnim turizmom u Mediteranu. Teško je pronaći svoje mesto šetača, ili bolje putnika koji traži neočekivano, određeni ukus drugog i zadovoljstvo da bude iznenađen, ako ne i šokiran. Ostaje mogućnost da se krenu alternativnim putevima, počevši od onog kroz književnost i pisce.
Na ivici starog grada Krfa, najposećenijoj od strane posetilaca, gde se u blizini naslućuju plutajući objekti kao što su veliki kruzeri, nalazi se jedna kuća, okrenuta prema moru, koja je veoma malo posećena. Ona predstavlja jednu od konstanti ili temelja savremene Grčke, te nacije koja je reinventovana u XIX veku. Reč je o kući/muzeju pesnika Djonisosa Solomosa. Poslednje prebivalište pevača moderne Grčke, autora poznate „Himne slobode“, koja inspiriše i izražava nacionalnu himnu nezavisne Grčke.
Iznikla između kostiju
Helena — svete kosti,
I hrabra kao pre
Pozdrav, o pozdrav, slobodo!
Svet prolazi, u podnožju, u neprekidnom toku, na ulici Arseniju, on ostaje, u ovoj kući koja se dodiruje sa Jonskim morem, gde je boravio između 1832. i 1857. godine. Poreklom sa ostrva Zante, školovan u Italiji, jeziku svojih prvih književnih tekstova, Solomos je glas grčkog bića. Ne na čistom jeziku koji odbacuje, jer zaboravlja ili omalovažava narodne govore, ne, to je jezik koji nosi dah, duboku želju da se ponovo poveže sa onim što je došlo iz antičke Grčke, bez da je ikada učvrsti u mitološki model koji više ne postoji. Ova „Himna slobodi“, koju je napisao Solomos, a komponovao Nikolaos Halikiopoulos Mantzaros, može se, inače, trenutno otkriti u rukopisu, u gradskoj galeriji Krfa, smeštenoj u visećem vrtu, naspram venecijanske tvrđave koja dominira starim gradom.
Na taj način, u srcu Krfa, koji posećuje mnoštvo turista opremljenih mobilnim telefonima koji snimaju brojne selfije, Solomos pazi jednim blagonaklonim i pažljivim okom, na ono što čini postojanost jedne nacije. Njegov jezik, njegova književnost i njegov pevanje oblikuju toliko simbola-symbolon- doslovno, ono što drži zajedno. Njegova poezija komponuje i izražava nešto poput svog, živog mesta reči u Gradu, koje uspostavlja ili stvara Mi, na grčki način. Da damo primer i pokušamo poređenje, to bi za Francuza bilo nešto poput poezije Viktora Igoa, ili „Sloboda koja vodi narod“, ovog emblematčnog platna Delakroa koje nam daje sliku, ikonu ili simbol Republike. To je, nesumnjivo, ono što Solomos predstavlja u istoriji savremene Grčke.
On je tu, na Krfu, ulici Arseniju, dovoljno je napraviti korak u stranu i malo se zadržati u njegovoj kući, doći mu u posetu da bi se bolje shvatilo šta on predstavlja.
Georges Séféris, drugi veliki grčki pesnik, nije se tu prevario. Na predavanju koje je održao u Švedskoj akademiji, 11. decembra 1963. godine, povodom dodele svoje Nobelove nagrade za književnost, ističe koliko je pesnik rođen na ostrvu Zante nosilac onoga što naziva „demon apsolutnog“ i precizira:
„Solomos je nesumnjivo autor „Himne slobodi“, čiji prvi stihovi čine našu nacionalnu himnu, i drugih pesama koje su stavljene u muziku i obilato pevane tokom prošlog veka. Ipak, to nije zbog toga što njegovo nasleđe ima značaj za nas; to je zbog onoga što je uspeo da ocrta, na način koji je bio moguć u njegovom vremenu, put koji je trebalo da preuzme grčka ekspresija. [1]“
Zašto ne pratiti ove alternativne puteve, na Krfu? Otići u susret jednom od očeva poezije i savremene grčke književnosti, i subvertirati klišee ili unapred formirane ideje koje opterećuju pogled na grčki svet i na ovo ostrvo ogromne lepote. Ima mesta još uvek divljih, nebetoniranih, na ovom velikom Jonskom ostrvu, koja se nude radoznalim posetiocima. I drugi alternativni putevi, kao što je, na primer, ovaj trajekt za odlazak odmah pored, u Albaniju, u mali lučki grad Sarandë. Drugi svet tako blizu, na kraju ovog paralelnog Mediterana koji čini Jadransko more…
[1] Georges Séféris, Nekoliko tačaka moderne grčke tradicije, Izdavačka kuća AIORA, dvojezično, 2016, str. 31
Foto naslovne strane: Thierry Fabre