Razoren od ratom, Sirija danas pokušava da ponovo izgradi svoju budućnost kroz obnovu svog nasleđa. Između milenijumskih ruina i kolektivne nade, zemlja se oslanja na kulturu kako bi pokrenula održivi turizam i ponovo oživela svoju ekonomiju. Podržani od strane UNESCO-a i nekoliko NVO, programi obuke, digitalizacije i očuvanja ponovo daju Sirijcima sredstva da zaštite svoju memoriju.
Indeks IA: Biblioteka mediteranskih znanja
Obnova sirijskog nasleđa za pokretanje ekonomije turizma
22-med – oktobar 2025
• U Siriji, obnova nasleđa postaje poluga ekonomske oživljavanja i kolektivne otpornosti.
• Od Palmire do Alepa, lokalne i međunarodne inicijative obnavljaju mnogo više od kamenja: zajedničku memoriju.
#sirija #nasleđe #turizam #obnova #kultura #mediteran
Pre 2011. godine, turizam u Siriji bio je ključni ekonomski motor. Više od 8 miliona posetilaca, 14% BDP-a, hiljade direktnih i indirektnih radnih mesta zavisilo je od kulturnog sjaja zemlje. Četrnaest godina nakon početka sukoba i pada režima Asada, obnova kulturnog nasleđa se sve više ne pojavljuje kao luksuz, već kao strateška poluga ekonomske, socijalne i identitetske otpornosti.
Od rata do ruina: kulturno nasleđe na meti
Kada je izbio sirijski sukob, nije bilo reči samo o teritorijama, već i o sećanju. Među šest sirijskih lokaliteta koji su na UNESCO-voj listi svetskog nasleđa, pet je pretrpelo ozbiljna oštećenja — Palmir, citadela u Alepu, Krak vitezova, Mrtvi gradovi, kao i stari grad Damask — zbog bombardovanja, pljačke i vandalizma. Samo je Bosra delimično sačuvana. Zaključak je poražavajući: krajem 2013. godine, oko 289 turističkih lokaliteta je bilo oštećeno ili postalo nedostupno.
Palmyra je postala tragični simbol ove destrukcije. Ovaj lokalitet, nekada posećen od strane skoro 150.000 ljudi svakog meseca, video je kako su njegovi hramovi Baalshamin i Bel uništeni 2015. godine od strane Islamske države, kao i Trijumfalna kapija i velika kolonada. Arheolog Khaled al-Asaad, čuvar mesta, je ubijen. Dvorac Fakhr al-Din, koji dominira ruševinama, je preuređen u vojnu kasarnu. Pljačkaši su obavljali ilegalne iskopine, raspršujući ostatke na crnom tržištu. U Alepu su istorijski bazar i citadela devastirani, dok su bombardovanja i zemljotres 2023. godine dodatno oslabili strukture u Krak vitezova.
U ovom kontekstu, obnova ovih lokaliteta deluje kao trka s vremenom. Kao što primećuje Ayman Al-Nabo, direktor Centra za antikvitete u Idlibu: „nasleđe još uvek nije prioritet, dok je svaki dan kašnjenja dodatna pretnja onome što je preostalo.“
Ali senka prošlosti nosi i svetlost nade. Od početka 2025. godine, UNESCO je ponovo započeo svoje operacije u Siriji, intervenišući prvo u nacionalnom muzeju u Damasku sa projektom „kulturne prve pomoći“: obezbeđivanje infrastrukture, obnova predmeta, digitalizacija dokumentarnog nasleđa i obuka lokalnih timova. Početni budžet je skroman — 150.000 evra — ali je gest izuzetno simboličan.
Na terenu, NVO kao što su Blue Shield ili Heritage for Peace prate programe obuke zanatlija i mladih Sirijaca za obnovu, digitalno očuvanje i upravljanje muzejima. Ove inicijative ponovo kreiraju lokalne poslove, oživljavaju vezu sa zajednicama i jačaju kulturnu koheziju. Sve su to ključni ciljevi u Siriji koja teži novom društvenom ugovoru.
Sa naučne tačke gledišta, ovaj pristup je opravdan: nasleđe se ne svodi samo na kamenje, već predstavlja priče, veštine, identitete. Nedavna studija Buildings Journal pokazuje da, da bi obnova postala održiva, potrebno je povezati očuvanje, odgovoran turizam i inkluzivnu upravu, tj. uključiti stanovnike u odluke, ojačati njihove veštine i garantovati transparentnost.
U Palmiri kao i u Alepu, grupe arhitekata, arheologa i zanatlija sarađuju kako bi stabilizovali najranjivije strukture. Kampanje legalnih iskopina, 3D dokumentacije i prikupljanja istorijskih svedočenja imaju za cilj da omoguće informisanu obnovu, umesto jednostavnog „liftinga“. Prema agenciji AP, stručnjaci su se već vratili na lokalitete, sa nadom da će oživeti lokalni turizam čak i pre povratka međunarodnih turista.
„Preispitan“ turizam, ekonomija u razvoju
Sirija ne teži trenutnom povratku na nivo pre rata. Naime, ograničenja ostaju: međunarodne sankcije, politička fragmentacija, bežanje stručnjaka, bezbednosna nestabilnost. Ali započete obnove služe kao poluga za preispitivanje turizma iz održive perspektive.
Uzmimo za primer Alep: obnova bazara, citadele i kuća nasleđa kao što je Beit Ghazaleh (otomanska palata iz XVII veka teško oštećena) vraća život istorijskim kvartovima koji mogu ugostiti zanatlije, kulturne galerije i šarmantne smeštaje. Ponovno otvaranje muzeja u Idlibu, uprkos pretrpljenim oštećenjima, pokazuje kako prosečan grad može ponovo zauzeti mesto na kulturnoj mapi zemlje.
Lokalni turizam, čak i ograničen, može stvoriti prihode za zajednice, podstaći očuvanje i podići svest među mladim generacijama. Na duže staze, međunarodni posetioci bi mogli ponovo doći, motivisani ne prolaznim spektaklom, već obnovljenim nasleđem.
Pored toga, sirijska dijaspora bi mogla igrati ključnu ulogu: ulažući u projekte nasleđa, vraćajući se sa stručnostima ili ljudskim kapitalom, može doprineti prevazilaženju dvostrukog izazova kredibiliteta i veze sa inostranstvom.
Prepreke i politički izazovi
Međutim, put je pun prepreka. Nedostatak kvalifikovane radne snage, pojačan bežanjem univerzitetskih profesora i stručnjaka tokom rata, slabi projekte. Međunarodne sankcije otežavaju pristup materijalima, finansiranju i stranim partnerstvima. Fragmentacija teritorijalne kontrole, politička nepovjerenja i humanitarna hitnost otežavaju koordinaciju.
Na kraju, obnova nasleđa u promenljivoj Siriji postavlja pitanje nacionalnih narativa: ko kontroliše istoriju? Ko odlučuje šta će biti obnovljeno ili „prepisano“? Nova vlast, koja potiče delimično iz snaga Hayat Tahrir al-Sham (HTS), pokazala je simbolički interes za nasleđe, ali oprez je i dalje neophodan. Inicijative kao što je udruženje White Helmets, koje je istorijski bilo angažovano u pomoći, sada se posvećuju mapiranju i zaštiti lokaliteta kao što su Alep, Palmyra ili Krak vitezova — snažan znak konvergencije između operativnog i simboličnog.
Da bi se ovaj izazov uspeo, biće potrebno garantovati transparentno upravljanje, efektivnu uključenost lokalnih zajednica, kao i uravnoteženo prioritizovanje između neposrednih ljudskih potreba i investicija u nasleđe. Bez toga, obnovljeno nasleđe može biti percipirano kao fatamorgana, a ne kao temelj ponovnog rađanja.
Ka ponovo pronađenoj ekonomskoj identitetu
Ponovo oživeti kamenje nije samo obnova dekora. To je pokretanje ekonomije, ponovo tkanje socijalne mreže, ponovo potvrđivanje memorije. U oslabljenoj Siriji, obnova nasleđa bi mogla postati katalizator kulturnog turizma, generator radnih mesta i simbolička tačka za naciju koja se ponovo gradi.
Ako UNESCO, NVO i lokalni akteri budu usklađeni, njihov uspeh će zavisiti od političke tranzicije koja prepoznaje nasleđe kao zajedničko dobro koje hrani budućnost, a ne kao jednostavan instrument prestiža. U ovom spletu ruina, to je ekonomski identitet zasnovan na kulturi koji Sirijci danas pokušavaju da ponovo izgrade kamen po kamen.
Fotografija na naslovnoj strani: ruševine Palmire, uništene 2015. godine od strane Islamske države © Agencija Arapske Sirijske Informacije