Klima se menja i uzrokuje poremećaj u ciklusu vode, što dodatno naglašava nestašicu slatke vode. Suočeni s ovom planetarnom krizom, ekolog Karl Matthias Wantzen zagovara, u seriji članaka objavljenih u 22-med, “kulturu reke”. On se zalaže za političku i etičku obnovu zasnovanu na zajedničkoj odgovornosti, inspiraciji iz drevnih kultura i saradnji između teritorija Juga i Severa.
Ovaj članak je sažetak 3 intervjua između naučnika objavljenih u 22-med u maju 2024. Godine. Dijalog između Bernarda Mosséa, naučnog rukovodioca Neede Méditerranée, i Karla Matthias Wantzena, profesora na fakultetu u Strazburu zaduženog za UNESCO katedru “Reke i Nasleđe”, takođe vodi interdisciplinarnu katedru “Voda i Održivost” za trinacionalno univerzitetsko partnerstvo “EUCOR- The European Campus”. Ovi intervjui se mogu pronaći OVDE na 11 jezika koji se koriste na sajtu.
Voda, kao što je nekada bila nafta, postaje izvor sve većih tenzija između poljoprivredne, urbane i industrijske upotrebe. Globalno zagrevanje pojačava pritisak: neujednačene padavine, suve reke, prekomerno eksploatisani podzemni resursi, ekstremne suše i nagle poplave oblikuju novu geografiju nestašica. “Suočeni smo s začaranim krugom: što je resurs ređi, to smo pohlepniji,” primećuje Karl Matthias Wantzen.
Životni resurs koji se sve više osporava
Planetarni hidrosistem je duboko promenjen vekovima politika uređenja koje su prekinule ravnoteže. “Samo trećina velikih reka može još uvek slobodno teći,” podseća ekolog. Nepropusnost tla, uništavanje močvarnih područja, masovno krčenje šuma na izvorima slivova i fragmentacija vodotokova zbog brana prekinuli su prirodne cikluse. “Prešli smo prag. Katastrofa, ponekad, nadmašuje ljudski vek: štete postaju nepovratne na razmeri nekoliko generacija.” Da bi se odgovorilo na rastuće tenzije, Karl Matthias Wantzen predlaže da “reku stavimo u centar teritorije”. To je srž njegovog koncepta “kulture reke”: organizovati upravljanje vodom ne prema političkim podelama, već prema slivovima, transformisanim u “hidrotore”, te “slivove odgovornosti” gde su interesi stanovnika strukturno povezani.
“Reke prolaze kroz više teritorija, ali ljudi crtaju granice koje fragmentiraju njihovo upravljanje. To je istorijska greška,” objašnjava on. Za njega, samo deljena, pregovorena uprava između svih aktera jednog sliva može garantovati održivost resursa. Slično kao saradnja preko granice oko Rajne, pokrenuta nakon hemijskog zagađenja 1986. godine, ove alijanse mogu se pojaviti — često nakon tragedija. “Često, katastrofa je okidač za zajednicu sudbine.”
Sever treba da uči od Juga
Još jedna transformacija u toku: “mediteranizacija” Severne Evrope. Suše, požari, obilne kiše i isušene reke više nisu privilegija zemalja Juga. “Jedinstveni događaji postaju redovni. Normalnost se menja.” Za Wantzena, teritorije Severa treba da se inspirišu praksama umerenosti razvijenim u mediteranskim regionima: razumno korišćenje, revitalizacija močvarnih područja, napuštanje neodgovarajućih kultura, itd.
“Ne gajiti jagode zimi u Maroku za evropska tržišta, to je takođe pitanje ekološke pristojnosti.” On osuđuje “hidrovornu” potrošnju gde se voda izvozi putem poljoprivrednih proizvoda, dok se suša širi. “To je apsurdno: polako prodajemo našu budućnost.”
Etika za povratak poverenja
Ali osim tehničkih ili institucionalnih rešenja, Wantzen poziva na “novu (staru) etiku”. To podrazumeva da prirodu posmatramo kao partnera, a ne kao skladište resursa. “Moramo integrisati budućnost u naše sadašnje odluke, proširiti našu saosećajnost na živa bića i ekosisteme.”
Bez pada u spiritualizam, on predlaže da se spoje naučna saznanja i tradicionalne mudrosti. “Slušati pesmu ribara reke Senegal, to je razumeti dugoročno hidrologiju reke.” On se zalaže za participativne mehanizme, living labs, gde naučnici, građani i donosioci odluka zajedno eksperimentišu sa rešenjima koja se mogu ponoviti. “Prokockali smo mnogo vremena ponavljajući iste greške. Potrebno je prenositi i sarađivati.”
“Moramo odmah da se promenimo”
U svetlu hitnosti, Karl Matthias Wantzen je kategoričan: “Ne možemo se zadovoljiti time da kažemo da treba bolje obrazovati mlade da bi bolje postupali. Danas je vreme za akciju.” Ekološka kriza zahteva radikalnu promenu praksi, prioriteta i pogleda na vodu. A ta promena može se ostvariti samo mobilizovanjem svih nivoa: od lokalne reke do saradnje Sever-Jug, od građanina do naučnika, od individualnog delovanja do uređenja teritorija.
Fotografija na naslovnoj strani: ne gajiti jagode zimi u Maroku je takođe pitanje ekološke pristojnosti © Nur - Pexel