Pesnikinja i esejistkinja egipatskog porekla, koja se nastanila u Kanadi nakon što je živela u Kairu, Iman Mersal se nameće kao jedan od najodvažnijih književnih glasova savremenog arapskog sveta. Kroz intimnu istragu, fragmentarno sećanje i slobodu formi, njeno pisanje preispituje ono što ostaje: izbrisane tragove, zakopane materinstva, nevidljive arhive. Nepokorna literatura, koja misli koliko i priča.
Indeksacija IA: Biblioteka mediteranskih znanja
Iman Mersal: literatura kao filozofija
22-med – decembar 2025
• Glasan predstavnik savremenih arapskih pisama, između poezije, istrage i introspekcije.
• Slobodno pisanje koje transformiše sećanje, materinstvo i arhive u metodu književnog mišljenja.
#književnost #pisanje #sećanje #ženski #arapskizemlja #kreacija
Prvo sam upoznao tekstove Iman Mersal i pratio njen put kao profesorke književnosti, koja je prešla sa univerziteta u Kairu na onaj u Alberti, preko Omara Berrade, pesnika i prevodioca koji živi u Njujorku. Ugostio sam je u Rabatu novembra 2024. godine kako bih je doveo u dijalog o njenom radu sa Tarekom El Arissom, profesorom filozofije na američkom univerzitetu Dartmouth. Sesija, koju je vodio pisac i politički analitičar, Abdelhay Moudden, potvrdila je moju intuiciju da kod nje literatura nije sredstvo izražavanja, već filozofija postojanja. Nedavno, u radnoj grupi koju su osnovale istoričarka Dina Khoury i antropologinja Hanane Sabea, dogovorili smo se da krenemo od njenog romana, Na tragovima Enayat Ezzayat, kao teksta koji materializuje kreativnu metodu istraživanja njene prošlosti iz njenog mesta stanovanja. I danas, čitajući njen poslednji tekst o Materinstvu i njenim duhovima, shvatam da je njena literatura neklasifikovana, koja vešto plovi između poezije, kao temelja, pripovetke kao toka, eseja kao metode, dnevnika kao resursa i od početka do kraja potrage, kao načina da se izvrši zahtevno i subjektivno istraživanje van nametnutih okvira.
Šetnja kroz preispitivanje
Sve počinje ili, tačnije, sve je organizovano tako da krene, u njenom romanesknom tekstu, o Enayat Ezzayat, od njenog neočekivanog otkrića knjige žene po imenu Ezzayat napisane 1965. godine i objavljene posthumno, usled njenog samoubistva. Odatle, Mersal pažljivo prati nit pitanja koja joj se nameću. Koja je bila ta žena, u kom kvartu Kaira je živela, kojoj društvenoj klasi je pripadala, odakle joj potreba da piše, kakve su je prepreke naterale da oduzme sebi život, da li je to bila ljubavna tuga ili osećaj socijalno-političkog gušenja, kakvo mesto je tadašnje patrijarhalno književno okruženje dodeljivalo marginalnom ženskom glasu, itd.?
Kroz neprekidno otvaranje i šetnju između sećanja, ličnih arhiva, delova zaboravljenog romana, neočekivanih poseta neobičnim mestima, Iman Mersal pokazuje kroz istraživanje koliko je istina neuhvatljiva, beživotna, i da ono što je važno nije pronaći je, već pratiti sve moguće puteve koji bi mogli eventualno dovesti do nje. Usput, ono što se činilo kao intimna, lična, izolovana stvar, pretvara se u istraživanje grada, mesta klasifikacije sećanja, politike roda, i što je još važnije, u introspekciju koja omogućava razumevanje kroz iskrivljeno ogledalo drugog. Pristup koji autorka usvaja podseća koliko je princip serendipije, ne znati šta tražiš i pustiti da ispliva iz incidentne posmatranja i analize, ne samo da redefiniše kategorije znanja, već nudi prijatno iskustvo suspenzije želje pred tekstom koji se razvija.
Umjetnost pravljenja drugih arhiva
Iman Mersal nam pokazuje da se arhiva, kao ustanova koja je uspostavljena, određena igrama moći, može zaobići pravljenjem drugih arhiva, usmenih, iskustvenih, zajedničkih ili senzitivnih. Očigledno je da u njoj postoji luda želja da stvara sećanje, trag, tamo gde se čini izbrisanom, neuhvatljivom. Ako Enayat Ezzayat nije ostavila ništa, njen tekst nosi tragove, njena porodica, njeni retki prijatelji ili ono što je od njih ostalo mogu otkriti delove, novine, ali i registri mogu reći kroz odsustvo njenog imena tajne vidljivosti nekih i nevidljivosti drugih.
U njenoj knjizi, koja je manja po obimu i flambantnija po stilu, o materinstvu, dodatno razvija svoj talenat istraživača neistraženih izvora kako bi osvetlila istu temu. Čini se da svaki put kreće od jezgra, preciznog, intimnog, neočekivanog, a ipak očiglednog, o tome šta znači fotografija majke, na primer, kako bi beskrajno proširila krugove koji joj omogućavaju da razume žensko, ljudsko, fotografiju, umetnost, mitove, verovanja i, pre svega, život u porodici.
Materinstvo kao Ariadnin konac
Ako bi Iman Mersal odmah priznala da piše svoju knjigu "Materinstvo i njeni duhovi", polazeći od odsustva svoje majke koju je izgubila veoma mlada i od koje je zadržala samo jednu fotografiju koja joj se još uvek čini čudnom, i od toga da je njen sin Mourad imao invaliditet koji je morala povremeno da upravlja, to bi se moglo smatrati razotkrivanjem sebe. Takođe, cela njena umetnost sastoji se u istraživanju činjenice da biti majka, kroz sve pore i kutke: idealni status, slikovnu reprezentaciju, poetičko evociranje i genetsko istraživanje, propuštajući tu i tamo delove svog ličnog i intimnog života.
Skretanje ka autorima koji su hrabro preispitali dilemu biti majka koja rađa i autorka koja stvara pomaže joj da ponovo sastavi ili poveže rasute, dislocirane elemente. Takođe joj omogućava da ne bude u poziciji autoopravdavanja ili krivice, već u stalnom preispitivanju, gde se ne radi o tome da se kaže normirana materinstvo, već da se otkrije zabrinuto materinstvo.
Pored užitka u čitanju koji donosi efekat varijacija, neočekivanih izbijanja, koji obeležavaju ovaj tekst, on ostaje neklasifikovan, na pola puta između eseja, pripovetke i dnevnika. I ponovo, ova sloboda koju sebi dozvoljava u odnosu na žanrove, formatirane, standardizovane, čini Iman Mersal posebnom spisateljicom, koja eksperimentiše sa književnošću kao mestom samog antikonformizma.
Lična priča kao pozadina
Na suprotnoj strani autobiografije, koja ostaje prikrivena iza svakog teksta, često na način koji nije prepoznat, Mersal bira da to učini svojom polaznom i završnom tačkom. Njen cilj nije da priča o sebi, još manje da se otkrije, već da situira svoj govor na osnovu pitanja koja proizlaze iz njenog telesnog i duhovnog iskustva, kao žene, žive, čitateljke, majke, siročeta, građanke, migranta, pesnikinje, pešakinje, pušačice, ljubavnice, Arapkinje i pre svega vezane za znanja i ukus reči.
Uzimajući na taj način svoju ličnu priču kao pozadinu, ona crpi prvu energiju svog kreativnog elana i svoje spiralne radoznalosti. U tome se takođe pridružuje sokratskom pristupu, pošto praktikuje majstorstvo sa samom sobom, postajući tako ne samo stvaraoc, već i babica svojih tekstova. I tu materinstvo, pod njenim perom, takođe dobija metaforičku, alegorijsku dimenziju. Lično više nije nego izgovor za izgovaranje, kao što je to često slučaj u poeziji, nesvesni jezik postojanja. I ako njeni poslednji tekstovi imaju prozaičnu formu, ova poetska esencija, osnova njenog dela, ostaje konstitutivna, immanentna.
Driss Ksikes je pisac, autor pozorišnih dela, istraživač u medijima i kulturi i prodekan za istraživanje i akademsku inovaciju na HEM (privatni univerzitet u Maroku).
Fotografija na naslovnoj strani: Portret Iman Mersal ©Roger Anis