У региону Козани, на северу Грчке, мало полу-планинско село са 250 сталних становника претворило је давање крви у праву локалну културу. Скоро свака кућа има добровољног даваоца. У Фуфи, то се не сматра као једнократни гест солидарности, већ као саставни део свакодневне културе заједнице. Вредност која се преноси с генерације на генерацију.
Индекс ИА: Библиотека медитеранских знања
У Фуфи, давање крви је део локалног идентитета
22-med – јун 2026
• У овом грчком селу од 250 становника, давање крви је постало колективна култура.
• Удружење у Фуфи превазилази прикупљање и гради локалну мрежу међусобне помоћи.
#грчка #здравље #солидарност #добровољство #село #медитеран
Године 2015, пет пријатеља је одлучило да структуирају ову посвећеност покретањем Удружења добровољних даваоца крви Фуфа. Основано без одговора на неку посебну хитност, удружење данас броји 250 добровољних даваоца из Фуфе и суседних села. До данас, успело је да прикупи више од 1.180 кеса крви које су помогле да се одговори на потребе пацијената и хитне ситуације широм Грчке. Ови добровољни даваоци такође се мобилишу у хитним ситуацијама, као што су саобраћајне несреће.
На почетку пројекта и редовни давалац крви од 1982. године, Сифис Парламис је један од пет оснивача удружења. Он прати његов развој од првог дана функционисања. „На свакој акцији давања крви, као да правимо славље у селу. Има више људи него на изборима. Постоје породице са четворо деце и сва четворица су даваоци крви“, објашњава он, истичући да најтеже није одржати активним старије даваоце, већ привући млађе. „Можда зато што нове генерације ретко доживљавају тешке ситуације. Насупрот томе, старији људи, који су прошли кроз много искушења у животу, лакше долазе да дају крв за своје ближње.“
Он сам скоро свакодневно спроводи акције подизања свести о важности давања крви у суседним селима. Овај свакодневни напор је уродио плодом јер је њихов пример инспирисао стварање две сличне структуре у Галатеји и Олимпијади, док је слична иницијатива већ у припреми у Варику. „Наше село губи становнике током година и чини се да ће се то наставити. Зато покушавамо да пренесемо 'вирус' давања крви на суседна села и на свакој акцији имамо скоро десет нових даваоца.“
Када страх постаје препрека
Према Сифису Парламису, једна од главних препрека остаје страх. Многи оклевају да постану даваоци јер се плаше игала или погледа на крв, док се неки људи осећају лоше и падају у несвест током свог првог давања.
„To nam se dogodilo mnogo puta. Davalac koji se onesvesti dolazi sebi nakon otprilike tri minuta, nakon što mu podignemo noge. Zatim mu damo malo vode i prirodnog soka od narandže. Neki ljudi odustanu od ponovnog davanja krvi nakon ovog iskustva, uplaše se. Tada treba raditi na tome da ih ubedimo da se vrate. To je teško“, objašnjava on.
On sam, kao i ostali članovi udruženja, preuzimaju brigu o osobama koje su uplašene svojim prvim iskustvom kako bi ih umirili i ohrabrili da ponovo pokušaju kada budu spremni. „Ne odmah, samo kada se osećaju sigurno. Neki se osećaju spremni nakon šest meseci, drugi nakon godinu dana, svako treba svoje vreme. Ne vršimo pritisak na njih. Drugi ne žele više da daju krv nakon takvog događaja. Naravno, potpuno poštujemo njihov izbor.“
Kultura davanja
Iako Grčka ima mnogo udruženja dobrovoljnih davalaca krvi, udruženje u Foufi se izdvaja po obimu svojih aktivnosti, koje idu daleko izvan organizovanja akcija davanja krvi. Poslednjih godina, formirana je i grupa davalaca trombocita, neophodna za pacijente sa teškim hematološkim bolestima i određenim oblicima raka. Paralelno, članovi udruženja podstiču registraciju davalaca koštane srži i organa, organizuju obuke za kardiopulmonalnu reanimaciju (KPR) i igrali su ključnu ulogu u postavljanju defibrilatora. Ne zaboravimo i stvaranje apoteka za prvu pomoć u regionu. Ove apoteke su opremljene osnovnom medicinskom opremom i lekovima za hitne slučajeve kada je apoteka u selu zatvorena, na primer vikendom i praznicima.
Jedanaest godina nakon svog osnivanja, Udruženje dobrovoljnih davalaca krvi Foufa nastavlja da se razvija, šireći svoju poruku solidarnosti. Za svoje članove, najveći uspeh leži manje u prikupljanju, a više u činjenici da je dobrovoljno davanje krvi postalo način života za celu zajednicu. A Sifis Parlamis dodaje: „Zahvalnice koje dobijamo od ljudi kojima je pomognuto zahvaljujući našoj krvi su za nas najveća nagrada“.
Naslovna fotografija: prostorije udruženja u Foufi © Foufa Voluntary Blood Donors Association/Facebook