U Tunisu, bunari u pustinji su od suštinskog značaja za napajanje nomadskih karavana i stoke. Njihovo postepeno napuštanje nagnalo je kolektiv arhitekata da formira udruženje za očuvanje ovih tradicionalnih i kulturnih alata za navodnjavanje. Kroz fotografski prikaz bunara južnog Tunisa, oblikuje se cela kartografija ekoloških izazova oko vode.
Bunar prekriven krečom, jednostavnog dizajna sa samo jednim kantom i remenom, usred peščanih dina. Na izložbi fotografija "Zemlja bunara", predstavljena u prostoru 32bis u centru Tunisa, različite fotografije koje je snimio fotograf M'hammed Kilito omogućavaju razumevanje značaja ovih alata za navodnjavanje kroz skoro ceo vek. I predstavljaju svedočanstva o nomadskom staništu u regionu.
“Naš projekat oko bunara je počeo kada smo se zainteresovali za nomadske tragove koji su još uvek postojali u pustinji. Od kolonizacije 1881. godine, ove populacije su se postepeno sedenatarizovale, ponekad i protiv svoje volje. Ali danas, ostala je samo jedna nomadska tribu između Tunisa i Alžira, Rebya” objašnjava Vanessa Lacaille, jedna od arhitekata.
Putujući kroz Veliki Erg orijental, Chott djerid i Jebel Dahar, planinski reljef na granici sa Alžirom na jugu Tunisa, arhitekte otkrivaju da se većina ovih tragova oslanja na bunare, stare ili moderne, raspoređene u stotinama po beskraju pustinje. “Neki su samo uočljivi kroz mali zid od cigala sa horizontalnom šipkom koja drži remen sa konopcem i kantom. Drugi su vrste rezervoara, “Fesquiels”. Takođe se vidi da su neki bili povezani sa pojilicama sa nadstrešnicama pod kojima se stavljaju životinje, dakle, to su zaista suštinski elementi života u pustinji”, objašnjava drugi arhitekta Hamad Kriouane.
Svedoci promena u pustinji
Drugi su potpuno zatrpani peskom ili ostavljeni napušteni. Najarhaičniji, bunari, su kopani direktno u blizini oueda. Duboki nekoliko metara, su suvi veći deo godine i snabdevaju se samo kišom. Naj“trajniji” su oni koji su iskopani da bi se došlo do podzemne vode, na više od 250 metara dubine. Neki bunari su zaštićeni konstrukcijom u obliku kupole koja može poslužiti kao skladišni prostor i čija struktura čini bedem protiv rizika od zatrpavanja.
Napajani sofisticiranim sistemom bušenja, najmoderniji svedoče o ljudskoj aktivnosti koja još uvek opstaje u ovim neprijateljskim zonama. Za radove, posebno neprekidno bušenje u podzemnoj vodi za izgradnju novih gradova, ili palmi namenjenih kultivaciji i izvozu datula, jedne od glavnih ekonomskih resursa zemlje.
Neki bunari imaju posebne karakteristike. Kao onaj u El Faouaru, jedan od retkih koji crpi iz međusloja, na hiljadama metara ispod zemlje. Voda koja se crpi je veoma topla, sumporna i slana; mora proći kroz hladnjak.
“U blizini ove konstrukcije, kamp prikolica je parkirana pored jedinog palme koja je preživela nestanak oaze. Austrijski kampisti su ovde postavili svoje kampove, u potrazi za peskovitim ružama” može se pročitati u "Zemlji bunara", istoimenoj knjizi izložbe. Ona prati put koji su ovi arhitekti preduzeli da bi kartografisali i pokušali da restauriraju i očuvaju neke bunare.
“Zato smo odlučili da organizujemo izložbu. Ideja je bila da se evidentira postojanje ovih bunara, ali i da se svedoči o uticaju klimatskih promena i urbane aktivnosti u pustinji” objašnjava Mounir Ayoub.
Sećanje na pustinju
Pored problema desertifikacije, veštački gradovi u izgradnji i zasnovani na monokulturnim i intenzivnim poljoprivredama takođe prete oskudnim resursima vode u regionu sa sistemima ekstrakcije napajanih energijom solarnih panela. “Ovaj sistem često uzima previše vode odjednom. Dakle, kada se palme zaliju, ostatak vode se odbacuje i stagnira ili isparava” objašnjava Mounir Ayoub.
“To su veoma problematične situacije, jer s jedne strane imamo oaze koje propadaju zbog svojih sušnih bunara, ali s druge strane, nalazimo ove nove veštačke plantaže i palme koje troše resurs” dodaje on. Otuda je važno očuvati i popraviti postojeće bunare umesto da se grade novi, prema njegovom mišljenju.
“Mi ostajemo posmatrači svih ovih promena. Naša uloga nije da sudimo, već možda da podstaknemo da sve to bude više regulisano. Pokazujući upravo značaj jednog živog, minimalističkog i već postojećeg” zaključuje arhitekta. Nakon završetka radova na bunaru Bir Ettin, život se ponovo vratio sam od sebe, ptice, dromedari, stanovnici, svi su se prirodno vratili ka ovoj tački vode.
Jedna zemlja, bunari za restauraciju i popravku
Fadhil Midéni, turistički operater na jugu, priča. “Naši dedovi su bili nomadi pustinje. Naši roditelji su zarađivali za život kroz berbu datula ili radeći u nafti i fosfatu. Mi radimo u turizmu, ali svako od nas zna kako da se snađe u pustinji. Kada odemo, to znanje bi moglo da izumre s nama.”
Ime dato ovoj zoni života u pustinji se zapravo zove “Bled el Abar”, zemlja bunara. Uistinu, tipologija ovih bunara oblikuje puteve u pustinji i orijentire. Stotinu ih je evidentirano od strane kolektiva arhitekata, jer iako su svi zvanično pod upravom ministarstva poljoprivrede Tunisa, i dalje je teško dobiti tačne podatke o njihovom broju i onima koji još uvek funkcionišu. Njihovo održavanje i briga često ostavljaju mnogo da se želi, kao što svedoče fotografije.
Otuda je rad na obnovi jednog od ovih vodoizvora. “Dugo smo razgovarali sa poslednjim poljoprivrednicima i nomadskim stočarima u regionu kako bismo saznali koji bunar popraviti. I da bi mogli da garantuju i njegovo održavanje po nižim troškovima” objašnjava Mounir Ayoub, jedan od arhitekata. U nekoliko dana, sa radnicima, očistili su pesak iz odabranog bunara i obnovili njegov zid od cigala, u Bir Ettinu, u blizini nekoliko oaza, mauzoleja i nekoliko sela.
“Ovaj bunar je bio zatrpan već neko vreme, tako da su stočari i porodice iz obližnjih sela morali da pređu duplo duži put kako bi pronašli izvor vode” objašnjava Mounir. Radnici su takođe izgradili u blizini bunara barijeru od palminog lišća, neku vrstu prirodnog bedema kako bi se suprotstavili efektu pesničkih oluja ili napredovanju pustinje.
Ovaj problem zatrpavanja bunara takođe utiče na ekosisteme. Neki divlji dromedari se nalaze da lutaju i približavaju se selima, jer ne mogu da pronađu izvor vode. Nakon pet dana rada, ovaj bunar koji datira iz 1990-ih ponovo je postao operativan, sa vodom pronađenom na oko 18 metara dubine. “I to je razlog zašto smo napravili izložbu. Tako se nadamo da ćemo privući finansijska sredstva kako bismo mogli popraviti druge objekte” zaključuje Mounir.
Foto naslov: Mnogi bunari su ostavljeni napušteni © M'hammed Kilito