Исто питање више не даје исти одговор у зависности од тога да ли је вештачка интелигенција развијена у америчком, европском, кинеском окружењу... а сутра и медитеранском. У време када земље попут Израела, Либана, Туниса или Турске масовно улажу у вештачку интелигенцију, поставља се питање: да ли алгоритми наслеђују културе које их хране? Размишљање Пјера Гран-Дифеа, стручњака за дигиталне трансформације, који осветљава главно питање за обе обале Медитерана.
Индекс ВИ – Библиотека медитеранских знања
Вештачке интелигенције наслеђују културе које их хране
22-med – јул 2026
Вештачке интелигенције не уче само из података: оне такође апсорбују културе, референце и осетљивости друштава која их развијају.
Кроз метафору епигенетике, Пјер Гран-Дифе истражује појаву ВИ са различитим културним идентитетима и изазове које оне постављају за медитерански простор.
#ВештачкаИнтелигенција #ВИ #ДигиталнаКултура #Медитеран #ДигиталнаТрансформација #Алгоритми #Епигенетика #Иновација #ПјерГранДифе #22med
Аутор: Пјер Гран-Дифе
Шта ако вештачке интелигенције наслеђују културе које их хране? На први поглед, то може изгледати изненађујуће. На крају крајева, зар машина није предвиђена да свуда примењује исте правила? Зар није, по природи, равнодушна према културама, границама, навикама и осетљивостима које разликују људска друштва? Дуго смо посматрали дигиталне технологије као универзалне механизме. Израчун је израчун. Алгоритам је алгоритам. Одговор је одговор. Ипак, како вештачка интелигенција напредује, ова сигурност почиње да пуца. Јер иза спектакуларних перформанси великих језичких модела појављује се много суптилнија стварност: машине уче из света који их окружује. А тај свет смо ми.
Биолози одавно познају феномен који носи назив епигенетика. Идеја је једноставна. Људско биће није само обликовано својим генетским наслеђем. Његова околина такође игра одлучујућу улогу. Образовање, друштвени контекст, насиље, стабилност, културне навике или проживљена искуства трајно утичу на понашање без директне промене гена. Другим речима, ми наслеђујемо биолошко наслеђе, али и околину. Управо та идеја данас омогућава да се на нов начин осветли функционисање вештачких интелигенција.
ВИ учи колико и из друштава, толико и из података
Имамо тенденцију да мислимо да су алгоритми храњени искључиво подацима које њихови креатори одлуче да им пруже. Реалност је постала много сложенија. Вештачке интелигенције сада уче у огромном дигиталном окружењу које човечанство свакодневно производи. ВИ апсорбују наше текстове, наше слике, наше дебате, наше емоције, наше бриге, наше одушевљење, наше сукобе и понекад чак и наше најпрекомерније понашање. Оне се не хране само информацијама. Такође апсорбују културне трагове које остављају друштва која их производе. Управо то објашњава да вештачка интелигенција развијена у кинеском, америчком или европском окружењу може постепено да еволуира на различите начине. Информације којима је изложена нису исте. Културне референце нису исте. Колективне навике нису исте. Осетљивости нису исте. Друштво увек преноси нешто од себе на системе које гради. И вештачке интелигенције не измичу овом правилу. Иза привидне неутралности технологије већ се појављују различити начини гледања на свет.
Вештачка интелигенција не моделира мишљење.
Зато што вештачка интелигенција одговара брзо, са лакоћом, понекад са елеганцијом и често са релевантношћу, имамо тенденцију да јој приписујемо способност размишљања упоредиву са нашом. То је грешка. Вештачка интелигенција не моделира мишљење. Она моделира језик. Функционисање ВИ се заснива на статистичким механизмима који јој омогућавају да одреди које речи имају највећу вероватноћу да се појаве заједно у датом контексту. Када производи одговор, она не размишља као људско биће. Она организује речи. Она гради реченице. Она успоставља језичке везе. Понекад даје утисак да размишља јер резултат личи на мисао. Али тај утисак не треба мешати са стварношћу њеног функционисања. Ипак, управо ту настаје парадокс. Јер чак и без сопственог мишљења, ови системи имају све већи утицај на наша друштва.
Средоземље, будуће раскршће вештачких интелигенција?
Вековима су идеје циркулисале кроз низ филтера: школе, универзитете, истраживаче, новинаре, издаваче, јавне званичнике. Данас се та временска димензија значајно смањује. Вештачке интелигенције уче директно из сталног тока дигиталног човечанства, а затим готово тренутно поново убацују оно што су апсорбовале. У простору тако контрастном као што је Медитеран, где коегзистирају либералне демократије, централизованије државе, вишејезичка друштва и веома разноврсне културне традиције, ово убрзање могло би дати настанак вештачким интелигенцијама чије референце и осетљивости неће нужно конвергирати. Можда је управо ту права револуција. Људска епигенетика полако мења израз живог, делује током неколико генерација. Алгоритамска епигенетика могла би деловати за неколико недеља. По први пут у историји, човечанство гради системе способне да уче директно из колективних понашања пре него што их готово одмах врате друштву које их је произвело. Друштва су некада преносила своје приче својој деци. Сада их преносе и својим алгоритмима. Од тада, питање више није само технолошко. Постаје културно. Друштво које фаворизује сукоб пренеће тај сукоб системима које развија. Друштво које цени нијансе пренеће више нијанси. Вештачке интелигенције нису изван цивилизација које их производе. Постепено постају њихов одраз. Апсорбују наше начине говора, наше начине дебатовања, наше начине перцепције света.
Дуго смо веровали да градимо машине намењене да нам помажу. Можда данас откривамо да градимо и огледала. Како сваки регион света развија своје моделе вештачке интелигенције, та огледала би могла одражавати све разноврсније визије света. За медитеранска друштва, ова разноликост представља и изазов и изванредну прилику за дијалог. Као и сва огледала, понекад нам на крају открију оно што нисмо желели да видимо.
Pjer Gran-Dufe je preduzetnik i stručnjak za digitalne transformacije i veštačku inteligenciju. Posmatrač tehnoloških promena više od dvadeset godina, analizira interakcije između inovacija, društva i upravljanja. Njegova knjiga Timov Svet, objavljena 2018. godine pre uspona generativne veštačke inteligencije, već je istraživala društvene i kulturne posledice sistema sposobnih da interaguju sa ljudskim ponašanjem.
Naslovna fotografija: Veštačke inteligencije se ne hrane samo podacima. One takođe upijaju kulture koje ih okružuju © 22-med