Između mističnog daha i političke tenzije, Najia Mehadji čini od linije prostor otpora. U MAC VAL-u, njena lična izložba Moja prijateljica ruža razvija delo prožeto mediteranskom maštom, gde lepota izranja na ivicama vrtoglavice. Slikanje tela, sveta, i onoga što ih povezuje: pokret.
Ova izložba, koja će biti predstavljena do 21. septembra 2025. u MAC VAL-u, muzeju savremene umetnosti Val-de-Marne, razvija delo koje je istovremeno meditativno i pobunjeničko, koje pokušava da kaže šta svet čini telu, i šta telo još može ponuditi svetu. Pod kustodijom Nikolasa Surlapiera, koji je takođe direktor muzeja, izložba izbegava hronološko postavljanje u korist toka slika, linija, tišina. Uronite u slikarstvo Najie Mehadji, koje ne pokušava da učvrsti, već da pokrene.
Moja prijateljica ruža
Naslov, preuzet iz poznate pesme Françoise Hardy, upućuje na intimnu maštu. Ali posebno se ovde čuje orijentalna verzija koju daje pevačica Natacha Atlas: glas koji se kreće između jezika, između svetova, između života i smrti. Jer kod Najie Mehadji, ruža nije ornamentalna. Ona je manifest. Pojavila se 2003. godine nakon rata u Iraku, vraća se u nekoliko serija kao figura otpora brutalnosti stvarnosti. Oblik lepote koji se opire.
Motiv talasa takođe prožima izložbu. On predstavlja pokret, elan, dah – ali i kolaps. Ovaj talas je talas Mediterana. Omiljeno more, more detinjstva, more svetlosti. Ali takođe grobnica, ponor. Tokom našeg razgovora u njenom svetlom ateljeu u Ivri-sur-Senu, Najia naglašava: Mediteran nije samo nežnost. To je prostor prolaza, smrti i ponovnog rađanja. Ova vitalna tenzija je u srcu njenog dela. Talas postaje metafora fundamentalne ambivalencije koja je prožima: Eros i Thanatos. Ova tenzija nikada nije teoretska. Ona se utelovljuje u oblicima, gestovima, kompozicijama.
Kupola, kao i kupola, su takođe ponavljajući motivi u formalnom repertoaru u pokretu, koji se takođe sastoji od talasa, spirala, konstelacija, drveća, nabora… Svi ovi oblici se organizuju oko istog principa: oni prevode elan, tenziju između ukorenjenosti i uzdizanja, između unutrašnjosti i ekspanzije. Geometrija živog, vibrirajuća, nikada učvršćena.
Malujem stojeći dok plešem
„Malujem stojeći, dok plešem“, poverava umetnica. Ova veza između tela i slikarstva nije anegdotska. Ona je centralna. Linija je produžetak daha. Ruka je vođena disanjem. U svojim beleškama iz ateljea, govori o „stanju milosti linije“, o „energiji živog“. Dela se rađaju iz totalnog fizičkog angažovanja. Pomislimo na derviše, na tintu koja klizi, na liniju koja se vrti. Pokret nije dekorativan: on je vitalan. Povezuje telo sa svetom, intimno sa kosmičkim.
Izložba predstavlja emblematske serije među kojima je i potpuno nova Rosebud, puna obojenih krivina, u liniji War Flowers, Mystic Dances, ili Women & War… Ova poslednja, realizovana 2023. godine, odaje počast žrtvama savremenih tragedija – Ukrajini, Libanu, Maroku – i ženama posebno. Nasilje je prisutno, ali nikada frontalno. Ono je prožeto, transformisano. Crna tinta, na beloj pozadini, dobija gotovo liturgijsku vrednost. Linije oblikuju odsustva. Praznine su disanja.
Dupla pripadnost
Rođena u Parizu, živeći između Francuske i Maroka, Najia Mehadji oličava duplu pripadnost. Njen rad je inspirisan kako zapadnim avangardama, tako i duhovnim i estetskim nasleđem arabo-muslimanskog sveta. Studirala je na Centru Saint-Charles, umetničkoj školi Sorbone, a zatim se kretala u krugovima avangardnog pozorišta i konceptualne umetnosti, pre nego što je izmislila svoj put, sastavljen od pročišćenja i rezonance. Odbacuje kategorije – apstrakcija, figuralnost – kako bi bolje oslobodila ono što cirkuliše između njih.
Izložba osmišljena u MAC VAL-u poštuje ovu cirkulaciju. Dela komuniciraju bez hijerarhije. Scenografija izbegava retrospektivni efekat u korist rezonance. Svaki deo produžava drugi. Velike slike koje vise, dela na papiru, serigrafije čine vizuelnu polifoniju. Pogled cirkuliše, zaustavlja se, ponovo kreće. Ulazi se u logiku daha, ritma, rezonance.
Ova izložba dolazi sa katalogom, u kojem se posebno nalazi pesma Camille Laurens, Gestes, prvobitno objavljena u kolekciji Bal.l.ades kod Éditions 110 Véronique Rieffel. Ovaj tekst precizno produžava unutrašnji pokret umetničkog rada: on prati ritam tela, otkucaj srca, pulsaciju linije.
Na kraju putovanja, osećaj ostaje. Osećaj umetnosti koja se ne zadovoljava samo predstavljanjem, već koja pokušava da prođe kroz. Umetnost koja angažuje telo, ali i dušu, u odnosu na svet koji je radikalno živ. Kod Najie Mehadji, lepota nikada nije dekorativna. Ona je borba, dah, prisutnost. Odgovor na brutalnost. Ples stojeći u buci sveta.
Atelje Jérome ARCAY 80 x 80 cm
Foto naslovnice: Najia Mehadji Mystic Dance N°1, 2011, digitalni pigmentni otisak štampan u 5 primeraka, 160 x 160 cm
Osnivačica instituta za kulture Islama u Parizu, Véronique Rieffel je takođe vodila Francuski institut u Aleksandriji pre nego što se posvetila kustodiji izložbi i umetničkim projektima između Evrope, Bliskog Istoka i afričkog kontinenta. Ona je autorka eseja Islamania (Beaux Arts Éditions) koji preispituje istoriju umetnosti iz perspektive koja nije zapadno-centrirana.